У јутарњим часовима 15. августа 1914. године, густа магла је лежала над шумама и брдима западне Србије, скривајући моћне колоне српске војске које су, на челу са генералом Степом Степановићем, храбро напредовале ка судару који ће убрзо ући у историју као Церска битка. Овај сукоб, одвијан на плодним и стрмим падинама планине Цер, представљао је прву значајну побједу Савезника у Првом свјетском рату и означио тренутак када је једна мала, али неустрашива нација, успјела да надвлада много јачег непријатеља.
Аустроугарска монархија, која је жудјела за брзом побједом и жељела да брзо сруши отпор Срба, послала је своју најбољу армију преко Дрине. План је био да непријатељ заузме Србију за неколико недеља, док је рат на Западном фронту био у пуном јеку. Међутим, оно што су Аустроугари сматрали лаким задатком, претворило се у ноћну мору. Српска војска, исцрпљена Балканским ратовима и у бројном дефициту у односу на противника, ипак је била наоружана несаломивим духом и одлучношћу да брани своју земљу.
У тишини свитања, прве српске јединице су ступиле у контакт са непријатељем. Грмљавина топова и звуци експлозије барута у дугим цевима, одјекивала је по брдима и долинама, стварајући хорски звук који је одзвањао далеко изван бојишта. У првим данима битке, аустроугарска војска је напредовала, притискајући српске положаје и чинећи се незаустављивом. Но, српски војници нису одустајали. Генерал Степановић, чувени „Живи Свети Ђорђе“, како су га војници називали због његове храбрости и мудрости, наредио је контранапад. Срби су, вођени дубоким патриотизмом и решеношћу, искористили познавање терена и убацили све своје снаге у борбу.
Како су дани пролазили, магла се повукла, али је битка наставила да бјесни. Крајем августа, аустроугарска армија, исцрпљена и деморалисана, почела је да губи тло под ногама. Српске јединице су напредовале, без обзира на губитке, гонећи непријатеља све до Дрине. 20. августа 1914. године, са првим зрацима сунца, постало је јасно: српска војска је однијела велику побједу. Аустроугари су били приморани да се повуку преко Дрине, остављајући за собом своју опрему, мртве и рањене.
Церска битка није била само војна побједа. Била је то побједа духа једног народа који није желео да се преда, чак и када су изгледи били против њега. За Србију, овај тријумф значио је много више од тактичке побједе; он је улио нову наду у срца народа и показао свијету да Србија није лак плен. Српска војска, упркос свим недаћама, доказала је да поседује храброст и вјештину које могу да преокрену судбину.
Последице ове битке биле су огромне. Аустроугарска војска, која је доживела велики пораз на Церу, није се опоравила до краја рата, што је имало директан утицај на даље догађаје на Балкану и шире. Са друге стране, Церска побједа оснажила је савезничке редове, охрабрујући их да наставе борбу против Централних сила. У Србији, име Цера постало је симбол отпора и храбрости, а сваки војник који је учествовао у тој битки носио је у срцу понос што је био дио тог великог тренутка. Срби су ушли из историје у вјечност.
Сваки пут када се у некој кафани запева „Марш на Дрину“, сваки пут када српске мајке поносно причају својој деци о дедовима који су бранили земљу, дух Цера поново живи. Овај тријумф, иако се десио пре више од једног века, остаје у колективној свести српског народа као доказ снаге, храбрости и непоколебљивости. Србија је можда била мала земља, али је на Церу показала да њена воља није могла бити сломљена. Церска битка није само историјски догађај; она је легенда, прича о томе како један народ може победити и када је све против њега. Слава и хвала свим јунацима, који живот оставише на бранику отаџбине.
