У остваривању улоге претплаћивања на књиге и књижевне магазине у настанку и развоју културног и националног питања у Босни и Херцеговини “Босанска вила” заузима централно место.
У одсутности домаћих интелектуалних снага њени покретачи били су српски учитељи родом из пречанских крајева Божидар Никашиновић и Никола Шумоња, а значајан је био и први администратор “Босанске виле”, учитељ Пречанин Стево Калуђерчић. Иако је Дејан Ђуричковић 1975. године у Сарајеву обрадио и у три тома издао библиографију “Босанске виле”, ми ћемо користити ставове њених савременика у оцени значаја тог часописа у културном и политичком развоју.
Поводом десетогодишњице “Босанске виле” њен администратор, учитељ Стево Калуђерчић каже да је први уредник Божидар Никашиновић већ после десетак бројева (а први је светлост дана угледао 16. децембра 1885. године), наредне године, морао да напусти уређивање. Преузео га је Никола Шумоња, који је због “војништва морао одступити од уредништва” па је на то место дошао домаћи учитељ Никола Т. Кашиковић, који ће на челу “Босанске виле” остати до забране њеног излажења почетком Првог светског рата.
Стево Калуђерчић даље каже да је она покренута као српски забавно-поучни лист и да је била мисао достојна српске књиге, српске школе, српског учитеља те да је као таква постала најлепши сведок будне српске свести и српског родољубља.
У првим бројевима листа радила су само четворица српских учитеља, а мало помало, почели су да помажу и други. Својом способношћу Кашиковић је “лист на најљепши глас подигао” и он се после десет година високо ценио “у цијелом српском и словенском свијету”.
Помоћ
Рђава новчана ситуација је превазиђена кад су, после позива у марту 1886. године, почели да помажу претплатници. Према првом објављивању њиховог списка, у Сарајеву их било 62, највише трговаца, али и понеки ђак. Из месеца у месец списак сарајевских претплатника кретао се од 64 до 157, а истовремено их се у Бањалуци појавило 27. Следио је списак од 24 претплатника из Доње Тузле, 24 из Мостара и седам из Бијељине. Већ у мају те године на лист се претплатило 24 Загрепчана, 39 Петрињчана те 11 становника Тешња и десет Високог. У следећем месецу у претплатнике “Виле” се укључило 11 лица у Брчком, 12 у Земуну и 22 у Малом Рељеву код Сарајева са Богословијом.
Потом исте године у Карловцу се јавио 31 претплатник, у Дервенти 12 и у Броду (Славонском) 12. У јуну 1886. године у Петровцу у Србији на “Босанску вилу” претплатило се пет лица, колико и у Жабарима. На лист су се претплатили и: учитељица Живана Тасић из Прахова, свештеник Светозар Бранковић из Свилајнца, свештеник из Влашког Дола, четири лица из Пожаревца, српски посланик Јован Мариновић у Паризу, учитељ Михајило Ст. Ристић из Кучева, официрска читаоница из Крагујевца те А. Стојановић из швајцарског Невшатела.
“Босанска вила” добија и 26 претплатника у Приједору, међу којима је био Омер-ефендија Чиркинагић. У исто време се у Добоју на лист претплатило пет лица. Следећег месеца те године претплатили су се сребренички учитељ и прото, 12 Травничана, међу којима и поседник Хамдибег Хасанпашић. Претплату из Новог слали су Перо Дрљача и синови Стјепана Штековића. У Зеници су била два претплатника, у Маглају један, у Крупи учитељ Стево М. Тодић, у Зворнику Стеван Млађеновић. На Сокоцу су била четири претплатника, а у Гламочу Милена Марковић пл. Прегарскоја.
Претплатничка основа те 1886. године створена је и у Вишеграду, у којем су се на “Вилу” претплатили Никола Ј. Бесаровић и С. Мандић, учитељ; у Купресу Илија Билбија и И. З. Поповић, парох; у Санском Мосту било је четворо, Фочи шесторо, Пљевљима петоро, Дубочцу четворо, Книну двоје, Бугојну двоје, Вршцу четворо, Вуковару двоје, Босанском Броду петоро, Новом Саду осморо претплатника. У Зарешту су се на Босанску вилу претплатила браћа Симић; Оџаку – Алекса Станковић; Слатини – Ђоко Пекић; Кусоњима – Тоше Продановић, учитељ; Бихаћу – трговац Јово Судчевић за себе, Косту Ковачевића и Ристу Грбића; Сијековцу – Ђорђе Окановић; Прњавору – Лазо Трифковић, трговац.
До краја 1886. године и после ње претплатника је било и у Жупањцу, Миклеушци, Костајници (Хрватска), Костајници (Босанској), Калиновику, Баји, Дубици (Босна), манастиру Тавни, Каменици, манастиру Раковцу, Черевићу у читаоници, Бјеловару, Међеђи, Чајничу, Имотском, Глини и Топуском. Претплатнички круг се проширио и на Боку которску, Нови, Котор, затим на Задар и тамошње православне богослове, Крижевце, Арбанасе, Сусеку, Беочин, Грац, Шишатовац, Грачаницу, Фијуму (Ријеку), Герзово, Дубровник, Вараждин.
Затим је претплатника било из Градаца, Гацког, Домановића, Доњег Лапца, Дрежнице, Дубице (Славонија), Илока, Јасика, Јорговца, Кумана, Посушја, Крчедина, Карловаца (Срем), Корјенице, Лијевна, Мартина, Метковића, манастира Житомислића, Модриче, Москве (Русија), Осијека, Ораховице, Пожеге (Славонија), Петровца (Босна), Панчева, Пријепоља, Раче, Рисна, Сомбора, Старих Бановаца, Босанске Градишке, Орахове, Врљике, Терезовца, Босанског Шамца, Шавдара, Шида, Ђале, Цазина, Добановаца, Кастел Ластве, Цариграда.
Агитација
Из Далмације се водила велика агитациона делатност у вези са националним развојем у Херцеговини. Према једном опширном извештају среског предстојника у Љубињу из 1888. године, у свим местима од Задра до Котора налазили су се агитатори који су већином били трговци. У Задру је “душа агитације” био уредник “Српског листа” Сава Бјелановић. Тај лист је Србима у Босни и Херцеговини био “врло драг”. У Дубровнику су носиоци агитације били српски трговци који су се доселили из Херцеговине. Сарајевски “Бошњак” наводио је идуће, 1899. године да су од десет муслимана сарадника “Босанске виле” неки “збиља ступили у надрисрпски табор”.
Поименично је навођен Осман Ђикић, са његовим: “Главу дајем, а српство не дајем!” За песника Карабеговића се писало да је уреднику београдске “Искре” Ристи Одовићу слао песме уз “српски поздрав”. Та двојица песника су се с Алибегом издавали за српске писце те су 1900. године издали збирку песама “Побратимство”. Истовремено са таквом националном оријентацијом аустроугарска власт није дозвољавала уношење већине листова у Босну и Херцеговину. Како су “Српско-далматински магазин” и пречански српски листови били већ посејали клицу националног питања, а “Босанска вила” наставила да га узгаја и шири, пречанску штампу су у Босну и Херцеговину највише уносили трговци и ђаци.
У вези са тим питањем Томислав Краљачић наводи карактеристичан пример из 1899. године, када је бишћански трговац Јован Бероња после продаје ораха у Новом Саду кући понео већи број примерака листа “Застава”.
Према Стеви Калуђерчићу, да би повећао број претплатника и унапредио “Босанску вилу”, уредник Никола Кашиковић 1888. године почиње да објављује најлепше слике из српског и словенског света. Али, већ идуће године морао је, ради одржања листа, да с тим престане, што је отворило очи многим Србима да притекну у помоћ. Кад се број претплатника повећао, уредник је уз исту цену издавао лист три пута месечно, а на сваком раду доносио аутографске потписе. Али, због нередовног плаћања, лист је опет морао да излази два пута месечно. Истовремено странице Виле почели су украшавати најчувенији књижевници, који су истовремено били и најпознатији национални прегаоци.
И сâм јачајући националну улогу листа, описивач прославе његове десетогодишњице Стево Калуђерчић каже да је она у том периоду “забављала нас чистом српском забавом”, упозоравала на све установе које је требало у српском народу успоставити, од којих су се многе и оствариле.
У низу значајних акција “Вила” је прва споменула потребу подизања споменика српском песнику Сими Милутиновићу Сарајлији у Сарајеву; установила “Крајцерско друштво”; своје ступце отворила светосавским беседама; проговорила о појави српских добротвора; о петстогодишњици Видовдана; стогодишњици Вука Стефановића Караџића, Симе Милутиновића Сарајлије; прослави подизања споменика српском песнику Ивану Гундулићу у Дубровнику и 400-годишњице прве српске штампарије на Ободу у Црној Гори.
“Вила” није заборавила ниједну српску књигу од значаја, која је изашла у првих десет година излажења, чак ни ону која је изашла на страним језицима. Све је то “Босанска вила” заодевала у чисти српски језик. Тако је “сваки изображени Србин брзо увидео важност и позицију “Босанске виле” па су јој са свих страна стизали у помоћ и морално и материјално. У најтежим часовима њен уредник је добијао писма у којима су га храбрили и бодрили да не клоне у раду.
Писма су Кашиковићу слали његов претходник Никола Шумоња – чак два пута, Али-паша Ризванбеговић, професор гимназије Вл. Јовановић па професор сомборске Учитељске школе Мита Петровић, затим чувени архимандрит Нићифор Дучић, а посебно бечки професор др Ватрослав Јагић. Он је молио уредника “Виле” да му пошаље заостале листове “и за будуће генерације, из којих ће са великим интересовањем црпети обилату народну грађу”. Све упућене речи уредницима “Виле” сводиле су се на жеље да она “никад не опусти крила, него да увек лети веселим летом српским светом!”
Да би развила културну и националну делатност “Босанска вила” је у фебруару 1893. године објавила списак сакупљача претплатника, најављујући наставак објављивања.
На њему су били: учитељица у Великом Градишту са десет претплатника, трговац из Бањалуке – 10, професор у Крагујевцу – 28, књижар у Мостару – шест, српски учитељ у Високом – шест, богослов у Београду – 40, Јоцо Галијаш у Градуси (Славонија) – 10, књижар и трговац у Шапцу – 45, Златко Кротин у Осијеку – четири, предавач у Пожаревцу – 33, студент филозофије у Бечу – 14, ректор Богословије у Рељеву – 24, гимназијалац у Зајечару – 20, благајник српске општине у Сомбору – три, канцелариста у Славонској Костајници – три, гимназијалац у Врањама – шест, прото у Градачцу – девет, трговац у Босанском Новом – три, гимназијалац у Београду – 12, учитељ и трговац у Босанској Дубици – 11, ђак више народне школе у Босанској Костајници – три, учитељ у Босанском Кобашу – осам, професор Љубо Ковачевић у Београду – 50, телеграфиста у Бару – 10, трговац у Мостару – три, Књижарница А. Пајевић у Новом Саду – четири, судија у Лозници – 13, богослов у Сремским Карловцима – четири, учитељица у Чачку – седам, учитељ у Гацку – 10, трговачки помоћник у Обудовцу (Тузлак) – осам и Ристо Кондић из Приједора – три.
О културном и националном значају овог листа у Босни и Херцеговини на његовим страницама је 1910. године писао бањалучки интелектуални и јавни радник Васо Глушац, тврдећи да је у целом дотадашњем периоду свога изласка “Босанска вила” била “једина свијетла тачка у овим земљама, која нам је показивала пут душевној култури, јакој националној свијести и српском културном јединству”.
Поводом њене 25-годишњице, две године пре краја излажења, на страницама “Босанске виле” Владимир Ћоровић пише хвалоспев. Наглашава да је “у забачене и заборављене наше касабе” после устанка окупаторском непријатељу све национално боло очи, а да се с “Вилом” јавило “јасно национално осећање са добрим подстреком и успехом у проналажењу своје публике која је била разлог за њен опстанак”. Он даље каже:
“У хисторији новије српске она ће имати своје несумњиво мјесто заслужно не толико стварањем, колико популарисањем новијих покрета… Она није била вођа, али је била добар и истрајан радник.”
Као већ значајан историчар Ћоровић каже да “Вила” није описивала прошлост за собом да би живела од ње, него је стремила у нов живот, на нов рад и настављала да шири перспективе.
Закључак
Данас прича о српској књизи, посебно о продаји и претплати, а нарочито о “Босанској вили”, подсећа на период постанка и рада тог историјског листа који је остварио свој културни и национални циљ у тадашњој Босни и Херцеговини.
Са српском књигом у Босну и Херцеговину из истих крајева стижу и просветитељи, српска просвета и школа. Захваљујући учитељима Пречанима, одласцима домаћих трговаца у богате суседне крајеве те од 1838/40. до 1872. године приспећу “Српског далматинског магазина”, за који је било претплаћених и у Босни и Херцеговини, током аустроугарске окупације јављају се разни облици националног рада. Попут “Српског далматинског магазина”, “Босанска вила” постаје носећа национална институција. Њена продаја и претплата постају оријентири другим таквим институцијама у ближем и даљем окружењу.
