Док се Србија суочава са изазовом енергетске транзиције, једно питање постаје све актуелније – како обезбедити поуздано снабдевање електричном енергијом без ослањања на угаљ?
Одговор лежи у пажљивом балансирању различитих извора енергије, модерним технологијама и паметном управљању потрошњом, пише енергетски експерт Љубомир Митрашевић
Дуго се веровало да је угаљ „логично” решење – имамо га довољно, познајемо технологију, а и историјски смо инвестирали управо у ту област. Међутим, сада већ видимо да нас рачун за тај „логичан” избор је знатно већи од првобитно претпостављаног. Пре свега због сагоревања угља, наша енергетика је у самом врху Европе у емисијама по произведеном киловат-часу.
Али није само ствар у гасовима стаклене баште. Према Глобалном извештају о стању ваздуха и истраживањима организација попут Health анд Енвиронмент Alliance (ХЕАЛ), процењује се да због загађења из термоелектрана на угаљ у нашој земљи годишње прерано умре око 3.000 људи. То је као да сваке године нестане читава мања општина.
Изузетно су велики и економски трошкови: процена је да око милијарду евра се издваја на лечење обољења која се могу довести у везу са загађењем ваздуха.
Соларни панели на 15% кровова у Србији покрили би трећину наше тренутне производње струје
У целој причи о напуштању угља не треба заборавити да Србија већ сада једну трећину електричне енергије добија из хидроелектрана, што је много већи удео од просека у Европској унији, где хидроенергија снабдева свега око 12% потреба.
Хидроелектране попут великих система на Ђердапу или на Дрини већ покривају значајан део потрошње и могу се додатно модернизовати. Са друге стране, ветар је већ заступљен у Војводини, а ветропаркови се полако шире и у другим подручјима с повољним ружама ветрова.
Значајан потенцијал лежи у соларној енергији
Соларне електране су све чешћи призор на крововима кућа у већим градовима, као и у виду већих соларних паркова. Добар део Србије, посебно југоисточни и јужни крајеви, располаже сасвим солидним бројем сунчаних сати, што отвара огроман простор за развој соларне енергије.
„Када би Србија инсталирала соларне капацитете по глави становника на нивоу који тренутно има нпр. Немачка, укупни капацитет би премашио 6,5 GW” при чему су соларни приноси у Србији знатно виши због веће количине сунчевог зрачења.
Достизање тог нивоа инсталисаних капацитета је изазован али остварив циљ, упркос тренутним регулаторним, процедуралним и кадровским ограничењима. По проценама које се налазе у недавно усвојеној Стратегији развоја енергетике, уколико би се искористило 15% само кровних површина у Србији за потребе соларних панела, њихов укупан капацитет био би преко 11 GW, а производња преко 13 гигават-часова (GWh) годишње, што је око трећине укупне тренутне производње струје у Србији – само у потенцијалу наших кровова.
Како складиштити енергију која се произведе током дана?
Кључни аспект који често недостаје у дискусији о соларној енергији је складиштење. Соларне електране производе највише енергије током дана, али највећа потрошња често пада у вечерњим сатима.
Управо ту наступају системи за складиштење енергије: велике батерије које, у садејству са постојећим системским решењима попут реверзибилних хидроелектрана и међународне интерконекције, могу да „ухвате” вишак произведене соларне енергије и испоруче је када је најпотребнија.
Потребно је имати „резервне” капацитете поред солара и ветра, али то не мора и не треба да буде угаљ, међутим, чак и амбициозни планови за декарбонизацију различитих европских земаља у овом тренутку предвиђају „резервне” капацитете који нису варијабилни. Неопходно је имати извор енергије за балансирање мреже када нема довољно ветра или сунца.
Тај енергент не треба и не мора да буде угаљ
Али тај енергент не мора, и не треба да буде угаљ. Најчешће се планира гас, јер је „чистији” од угља и брже се „пали и гаси”, што га чини погодним за подршку обновљивим изворима. Примера ради, погледајмо енергетску стратегију Уједињеног Краљевства.
У питању је тржиште које добро познајем и држава која је на путу да декарбонизује енергетски систем, уз велике количине података које транспарентно објављују. Уједињено Краљевство планира да задржи актуелне капацитете гаса које има сада (око 35 GW), али ће они служити првенствено као резерва система.
Захваљујући развоју обновљивих извора и динамичнијем управљању системом, удео гаса у укупној годишњој производњи ће бити значајно мањи – до 5% у 2030. години. „Пројекат напуштања угља у корист обновљивих извора и ослањања на гас као „резерву” је и више него реалан” каже Љубомир Митрашевић, енергетски експерт.
Ако бисмо желели да направимо грубу процену потребних капацитета Србије користећи Уједињено Краљевство као пример, можемо узети у обзир то да ће према њиховом плану удео гаса у укупном миксу бити око 16-17% (удео капацитета „резерве” мора бити већи од процењеног удела производње).
Како то изгледа када ове проценте применимо на Србију?
Ако ове проценте применимо на Србију, уз још једном напомену да је ово доста грубо поређење које служи само као индикатор, можемо рећи да је Србији потребно: око 1 GW електрана на гас, ако укупна инсталисана снага српског система остане иста око 2 GW електрана на гас, ако се укупна снага система дуплира Узимајући у обзир да је просечна снага електране на гас (Combined Cycle Gas Turbine или CCGT) око 500 MW, то би значило потребу за 2 до 4 гасна генератора.
Цена једне електране са два оваква генератора је око 1-1,2 милијарде евра. Србија у свом енергетском плану већ има пројекцију будуће производње која је слична оној из Уједињеног Краљевства, а по којој ће удео гаса бити око 6% производње, али 2050. године.
Како можемо напустити угаљ до 2050. године?
Овакав пројекат напуштања угља у корист обновљивих извора и ослањања на гас као „резерву” је и више него реалан, мада по мом мишљењу овакве пројекције треба узети са одређеном резервом када је у питању Србија, с обзиром на то да су историјски гледано енергетски планови често били више аспиративни него реални.
Стабилност система не мора се добити само из производње, већ и из „паметне потрошње” Са транзицијом се отварају и друге опције. Модерна електроенергетска мрежа захтева далеко више флексибилности него традиционални систем. Уместо да само производња прати потрошњу, данас је могуће и потрошњу прилагодити производњи.
Систем паметне потрошње
Кроз систем „паметне потрошње”, ствара се динамично тржиште где различити типови потрошача могу да допринесу стабилности система. Наиме, у развијеним земљама попут Уједињеног Краљевства, индустријски и комерцијални потрошачи већ обезбеђују значајне капацитете флексибилности – чак до 5% инсталисане снаге система, што би у контексту Србије износило око 400 MW, приближно снази просечног генератора на угаљ.
„У развијеним земљама попут Уједињеног Краљевства, индустријски и комерцијални потрошачи већ обезбеђују значајне капацитете флексибилности – чак до 5% инсталисане снаге система, што би у контексту Србије износило око 400 MW, приближно снази просечног генератора на угаљ” истиче Љубомир Митрашевић, енергетски експерт.
Ова флексибилност се постиже кроз паметно управљање индустријским процесима, комерцијалним расхладним системима и другим већим потрошачима, који могу привремено да смање потрошњу када је мрежа под оптерећењем.
Паралелно с тим, увођење паметних бројила у домаћинства, иако тренутно спорије него што је потребно, отвара могућност да и грађани активно учествују у овом процесу.
Да би све ово заживело, важно је да постоји јасан план о гашењу најзагађенијих термоелектрана и о надоградњи оних које ће остати док се не заврши транзиција. Радницима у рударству морају се понудити преквалификације и социјални програми, јер напуштање угља не сме да значи и занемаривање људи који су деценијама радили у тој индустрији.
Подстицање грађана да се инсталирају соларни панели и друге технологије обновљиве енергије
Потребно је да држава и локалне самоуправе подстичу грађане и фирме да инсталирају соларне панеле и друге технологије обновљиве енергије, било преко повољних кредита или једноставније процедуре за прикључење на мрежу. Транзиција ка чистијој енергији није само економско или еколошко питање – то је питање општег здравља људи и природе као и прилика за модернизацију целокупног енергетског система.
Комбинација обновљивих извора, батеријских система за складиштење и паметног управљања потрошњом уз одређену подршку конвенционалних извора може да створи систем који је не само чистији, већ и ефикаснији и економичнији од тренутног. Тиме бисмо постигли не само чисту енергију, већ и чистији ваздух, здравије људе и независнију државу, која поштује и сопствене природне ресурсе и стандарде које савремени свет поставља.
Аутор: Љубомир Митрашевић
