Бранко Радичевић рођен је пре 201 годину. Без његовог постојања књижевно сазвежђе никада не би било потпуно.
Његов књижевни израз одгајан је на “чисто српском земљишту”. Унео је у одаје народне поезије аутентичност и јасно ставио до знања својим колегама да она може бити лепа и богата, без елемената туђине.
Име
Путања Бранковог живота, на први поглед, нимало не одудара од живота свих осталих људи. Нормалност, једноставна животна историја, ипак крије неку судбинску зачкољицу. Једна мање позната ствар тиче се Бранковог имена, које је уметничко, а оно право име, које добија по рођењу, било је Алексије.
Бранков живот има два места боравка – у Карловцима и у Бечу. Две путање и само један крај.
Пре времена постаје школарац, који рано остаје без мајке. Завршио је Карловачку гимназију и по завршетку опростио се с тим “местом драгим” и ту су корени песме “Ђачки растанак”. Младића, по имену Бранко Радичевић дочекао је Беч. Ту уписује право, које је успео да приведе крају, али га никада није завршио.
Највећа љубав
Дечачки дани остају у Карловцима, а Бранков живот у Бечу. У њему је војевао животне битке, учио, побратимио се и потајно волео ћерку једног српског великана.
Из прикрајка своје очи веома често ‘тровао’ је њеном лепотом, звала се Мина и била је седмо дете Вука Стефановића-Караџића. Важила је за праву заводницу, са много удварача, изузетно талентована за музику, сликарство и књижевност, била је окружена пажњом и тежњом да се што квалитетније образује. На бечким баловима била је ођек српске традиције у народној ношњи, играла је народна кола, држећи своје главне адуте чврсто у рукама, док су за њом уздисали задивљени њеном личношћу, ставом, харизмом, образовањем.
Познаваоци и истраживачи књижевне историје говоре о симпатијама између Бранка и Мине, изостављајући могућност да је симпатије гајио само Бранко. Минин идеализовани портрет Бранка говори више од сваке речи, шапуће љубав која никада није пустила своја крила. Бранко је тада био само сиромашни студент у Бечу, а Мина богата кћи, коју су многи описивали као идеалну сапутницу Бранка Радичевића.
Прича о њиховој љубави је веома тешка. Проф. Др Васо Минлинчевић , историчар српског романтизма је написао: „Из Мининог каснијег идеализованог ликовног и књижевног портрета Бранковог, наслућује се да су између њих постојале узајамне симпатије, а о томе сведочи и Бранкова преписка с Даничићем. Међутим, сиромашни студент није могао ни помислити да се у некој обзиљној намери приближи Вуковој ћерки.“
Многи историчари сматрају да је начин на који је њихова платонска љубав материјализована у уметности резултат епохе у којој су живели и стварали. Романтичарска епоха захтевала је такав приступ, без обзира на реалну слику те компликоване привржености, која је била далеко од идеалне и остварене.
Болест и смрт
Бранко Радичевић, по описима, био је склон враголанству. Пратио га је глас да “жене диже у звезде или обара на траву”, док се чудна љубавна прича спреда око његовог имена. Наиме, постоје индиције да није само Вукова ћерка Мина била поље по коме је Бранко просипао нежност, симпатије и скривене жеље, већ се и поглед њене мајке обарао пред његовим ликом.
Околности у Бранковом животу мењају правац оног тренутка када сазнаје да болује од тешке и неизлечиве туберкулозе. Неспреман да се помири са сигурном смрћу, која ће га брзо повући за руку и одвести са собом, престаје да учи готово завршена права и уписује медицину, у нади да ће сам себи пронаћи лек и излечити се. Дан за даном, болест је откидала по парче од оног Бранка који је био радостан, пун жеља и амбиција. Он је одбијао до последњег трена да оде у болницу. Једног дана на наговор Вука Карџића пристаје да га сместе у бечку болничку постељу.
Свакодневно су му у посету долазили пријатељи и сам Вук, али и његова супруга, која је са посебном пажњом неговала Бранка. Последњи дан Бранковог живота провела је са њим. Био је насмејан, расположен за разговор, дуго је седела поред његове постеље држећи га за руке и оног тренутка када се упутила ка вратима да остави Бранка да одмори, окренула се да га још једном погледа, а његово лице полако је отимала смрт. Осмехнуо јој се захвално, док је притрчавала кревету са криком на уснама његово срце откуцало је своје последње секунде.
Остао је жедан живота, несташлука, страсти о којој је писао. Постао је познат песник за живота, који у 29 години умире у беди.
Вечност је призивао, а у част своје љубави девојку коју је волео ставио је у стихове:
“Певам дању, певам ноћу,
Певам, селе, што год хоћу,
И што хоћу, то и могу”…
