Херцеговачко-бокељски устанак из 1882. године представља значајан, али често занемарен догађај у историји отпора против аустроугарске окупације. Познат и као „Друга невесињска пушка“ или „Улошки устанак“, овај устанак је био реакција на репресивне мере нових власти, укључујући увођење војне обавезе и повећане порезе, што је изазвало незадовољство међу локалним становништвом.
Позадина устанка
Након што је Аустро-Угарска окупирала Босну и Херцеговину 1878. године, многи проблеми су остали нерешени. Аустроугарске власти су започеле експлоатацију природних ресурса, док је римокатоличка црква добила повлашћен статус, што је додатно појачало незадовољство међу православним и муслиманским становништвом.
Први знаци отпора појавили су се већ 1879. године, када су бивши херцеговачки устаници подигли буну у Невесињу, месту где је 1875. године започела побуна против османских власти. Ови догађаји су поставили темеље за шири устанак који ће уследити неколико година касније.
Избијање устанка
Устанак је формално започео 11. јануара 1882. године, када су устаничке чете напале жандармеријску станицу у Улогу. Овај догађај је познат као „Улошки устанак“ и представљао је сигнал за ширење буне на шире подручје Херцеговине и Боке Которске.
Устаници су односили победе у биткама на Неретви и код Главатичева, а око 3.000 устаника је кренуло ка Сарајеву, ометајући комуникације и угрожавајући аустроугарске гарнизоне у Невесињу, Гацку и Билећи.
Вође устанка
На челу устанка нашле су се истакнуте личности из редова Срба и муслимана. Српске устанике предводили су Стојан Ковачевић, Перо Тунгуз и војвода Ристо Радовић. Међу муслиманским вођама посебно су се истицали Салко Форта и Ибрахим-бег Ченгић.
Ова сарадња између Срба и муслимана била је од кључног значаја за почетни успех устанка, али је недостатак чврсте унутрашње кохезије отежавао дугорочну организацију и координацију.
Гушење устанка
У другој половини фебруара 1882. године, аустроугарске власти су предузеле опсежне мере за сузбијање устанка. Планирана је блокада устаничких подручја, успостављање кордона према Црној Гори и Османлијском царству како би се спречио прелазак устаника преко границе, те интензивирање војних операција против устаника.
Упркос храбром отпору, устаници нису могли да се супротставе супериорној војној сили Аустро-Угарске. До априла 1882. године, већина устаника се повукла или предала, а земаљска влада у Сарајеву је 22. априла објавила да је устанак угушен. Иако су власти прогласиле амнестију за учеснике, спорадични отпор је трајао у Херцеговини све до новембра исте године.
Последице и значај
Иако је устанак био неуспешан у смислу постизања непосредних циљева, имао је дугорочне последице. Показао је дубоко незадовољство локалног становништва аустроугарском управом и инспирисао будуће генерације у борби за национална и социјална права.
Такође, истакао је потенцијал за сарадњу између различитих етничких и верских група у заједничкој борби против угњетавања, што ће постати важан елемент у каснијим ослободилачким покретима на Балкану.
Херцеговачко-бокељски устанак из 1882. године остаје симбол отпора и тежње за слободом, подсећајући нас на сложене историјске процесе и борбу народа за своја права и достојанство.
