Бој на Мишару је један од најзначајнијих догађаја у Првом српском устанку, не само због војног успеха већ и због улоге коју су имали кључнe српскe вође. Oна представља симбол борбе за слободу и иницијални моменат за стварање модерне српске државе.
Припреме за битку
Након низа победа и пораза у Првом српском устанку (почео 1804. сабором устаника у Орашцу), српски устаници су се нашли суочени са потребом да зауставе надмоћну турску војску која је кренула из Босне да поново успостави контролу над Шапцем и делом Србије. Главни турски командант, Сулејман-паша Скопљак, био је одлучан да у крв потопи устанак и учврсти османску власт.
Карађорђе Петровић, као вођа устанка, препознао је важност припреме за ову битку. Он је окупио најбоље српске војводе, који су имали кључну улогу у организацији и вођењу битке.
Међу најзначајнијим вођама су били:
Јаков Ненадовић – Искусни војвода и један од првих српских вођа који се укључио у устанак. Био је кључна фигура у организацији одбране на Мишару. Јаков је био познат по својој храбрости и способности да мотивише војнике, што је било пресудно за морал устаника.
Милан Обреновић – Брат будућег кнеза Милоша Обреновића, Милан је предводио део српских снага и био одговоран за одржавање дисциплине међу војницима. Његово војно искуство и тактичко знање помогли су у организацији одбрамбених линија.
Поп Лука Лазаревић – Истакнути свештеник који је постао војвода, предводио је коњицу у пресудном тренутку битке. Његов напад на турске снаге с леђа показао се кључним за победу. Лука Лазаревић је био познат по својим храбрим јуришима и снажној вери у слободу, што је додатно мотивисало устанике.
Илија Бирчанин – Још један значајан војвода, Бирчанин је био познат по својој храбрости и организационим способностима. У бици на Мишару био је одговоран за један од кључних сектора одбране, и његово учешће је било пресудно за одбијање првих турских напада.
Познате вође боја на Мишару били су још и: Стојан Чупић, Матеја Ненадовић, Цинцар Јанко Поповић, Лазар Мутап, Сима Марковић, Милош Стојићевић Поцерац и Секула Гавриловић.
Битка на Мишару: Ток и стратегије
Српски устаници су, вођени Карађорђем, пажљиво одабрали положај за битку. Мишар, као узвишење у равници, пружао је одличан стратешки положај за дефанзивну битку. Срби су ископали дубоке шанчеве и утврдили своје положаје, што им је омогућило да се одбране од надмоћније турске војске.
Српска војска је бројала око 7.000 пешака, 2.000 коњаника и пет топова, док су Турци кренули у бој са 40.000 ратника.
Почетак битке
Битка је почела 13. августа 1806. године рано ујутро, када су турске снаге напале српске положаје. Турци су покушавали да пробију српске линије користећи бројчану надмоћ, али су се суочили са одлучним отпором.
Српски устаници су користили шанчеве и брда као природне препреке, а њихова прецизна паљба из ватреног оружја додатно је успоравала турски напредак.
Након неколико неуспешних покушаја, Сулејман-паша је наредио велики напад са свих страна, у нади да ће српске снаге бити прегажене. Међутим, у овом критичном тренутку, Карађорђе је послао попа Луку Лазаревића са коњицом у контраофанзиву.
Док је поп Лука био са једне стране, са друге су били Матеја Ненадовић и Лазар Мутап који су кренули ка везиревом штабу и турској артиљерији. Прво су елиминисали турску артиљерију која је била окренута у контра смеру па затим и турску резерву, тако да су имали чистац до везиревог штаба.
Чувени двобој Луке Лазаревића и Кулин-капетана
Ову битку је обележио чувени двобој између попа Луке Лазаревића и Кулина-капетана, недалеко од речице Думаче. Наиме, војске ове двојице капетана су се сукобиле, а пошто су им кубуре заказале, дошло је до борбе сабљама.
Иако је Кулин-капетан био доста спретнији ратник са сабљом, поп Лука се снашао и шипком за пуњење кубуре ударио Кулина по лицу, тако да га је српска војска усмртила пушчаном паљбом након што је пао на земљу.
Лука Лазаревић, тешко рањен од сабље Кулин-капетана, скривао се по оближњим шумарцима док није дошао до шанца и тако преживео. Сабљу Кулин-капетана је запленио Милош Стојићевић Поцерац и тако је донео као трофеј у српски штаб. Српска војска је на тај начин победила неколико пута бројчанију војску.
Последице битке
Победа у боју на Мишару је била одлучујућа за даљи ток Првог српског устанка. Османска војска, која је имала јасну намеру да сломи српски отпор, претрпела је тежак пораз, што је значајно подигло морал устаника и народа.
Турски губици су били велики, док су српски борци, захваљујући мудрој стратегији и храбрости вођа, претрпели релативно мале губитке.
Након битке, Карађорђе је постао још популарнији међу народом и устаници су се осетили снажнијима у својој борби за слободу. Победа је омогућила српским вођама да консолидују територије под својом контролом и припреме се за даље борбе против Османлија.
Значај битке у српској историји
Битка на Мишару остала је дубоко укорењена у колективном памћењу српског народа. Постала је симбол борбе за слободу и отпора против турског јарма. У народној традицији, Карађорђе и његови саборци се често помињу као хероји који су својим делима омогућили рађање модерне српске државе.
Бројни песници и писци су кроз народну епику овјековечили ову битку, а она се често помиње као један од најважнијих догађаја у српској историји. Поред тога, битка на Мишару је имала и шири регионални значај, јер је инспирисала друге народе Балкана да се боре за слободу од Османлијског царства.
У политичком смислу, победа на Мишару је била кључна за даљу дипломатску и војну активност Србије у борби за независност, постављајући темеље за касније успехе у ослободилачким ратовима.
