У самом срцу Призрена, на месту где векови и вере остављају дубоке трагове, уздиже се Црква Богородице Љевишке – не само светиња, већ и симбол трајања, страдања и културног наслеђа српског народа. Подигнута као задужбина српског краља Стефана Уроша II Милутина 1306/1307. године, ова црква почива на темељима старијег храма из 13. века, који је пак сазидан на месту ранохришћанске светиње. Историја овог храма, самим тим, представља и историју духовног развоја, али и голготе српског народа на простору Косова и Метохије.
Назив „Љевишка“, који се у средњовековним изворима јавља већ у 14. веку, и данас изазива различита тумачења, али је несумњиво дубоко везан за топонимију и идентитет овог дела Призрена. У архитектонском смислу, храм представља врхунац споја византијске и српске средњовековне уметности. Његова основа у виду уписаног крста са пет купола, обједињује снагу монументалне конструкције са тананошћу декоративних елемената. Мајстори Никола и Михаило Астрапа уткали су у зидове ове цркве не само своје умеће, већ и визију једног епохалног духовног пројекта.
Фреске у Богородици Љевишкој су међу најзначајнијим достигнућима српског зидног сликарства. Од оних из 13. века, попут сцене Свадбе у Кани и Богородице Елеусе, до циклуса из живота Христа и светитеља које је осликао Михаило Астрапа почетком 14. века, унутрашњост храма сведочи о високој естетској и богословској култури оног доба. Ипак, судбина ових фресака, као и саме цркве, није била нимало лака.
Током турске владавине, црква је претворена у џамију, а фреске су оштећене и прекречене. Вековима су биле сакривене испод слојева малтера, све до обнове у 20. веку. Ипак, највеће страдање храм је претрпео у савременом добу. У марту 2004. године, током погрома над Србима на Косову и Метохији, Богородица Љевишка је погођена ватреним оружјем и запаљена. Овај акт варварства извршен је упркос присуству међународних трупа које су, уместо да заштите светињу, остале пасивне. Ћутање ове историје не сме бити заборав.
Упркос свим страдањима, црква је остала духовно средиште и симбол отпора и постојаности. Године 2006, УНЕСКО је препознао њен значај и уврстио Богородицу Љевишку на листу светске културне баштине, али и на списак угрожених споменика. Радови на обнови фресака започели су тек 2014. године и представљају симболичан чин васкрса једне од најважнијих српских светиња.
Црква Богородице Љевишке није само камен и фреска. Она је крик једног народа, сећање на древну славу, и подсетник на неопходност очувања културног и духовног идентитета. Она живи у молитвама, болу и нади свог народа, стојећи као сведок историје која се не сме заборавити.
