За време турске офанзиве против устаника 1806. године, румелијски валија Ибрахим-паша, са око 50.000 пешака, многобројном коњицом и 14 топова и кумбара, наступао је крајем јуна од Ниша ка Делиграду.
Напади и неуспех Турске војске
Борбе су вођене током целог лета, а предња одељења турске војске избила су пред Делиград 16. јула. Ибрахим-паша је неколико недеља свакодневно пешадијом нападао српска утврђења на Делиграду, покушавајући да их ослаби обиласком коњицом и подилажењем помоћу подземних ходника, али без успеха.
Српске победе и повлачење Турске војске
Крајем јула, српски устаници војводе Петра Добрњца, којима је у помоћ пришао и Младен Миловановић са Топљака, испадом у турску позадину, потукли су и помоћне снаге Шашит-паше. Турци су се у нереду, уз велике губитке у људству и ратној опреми, морали повући ка Нишу.
Појачање и поновни напад
Средином августа Ибрахим-паша је добио појачања и са 60.000 војника поново предузео наступање ка Делиграду. Међутим, вожд Карађорђе је после боја на Мишару (13. августа), са делом својих снага стигао у Делиград, појачао српске снаге на 10.000 устаника и преузео команду.
Почетак боја за Делиград
Бој за Делиград почео је 3. септембра 1806. године у зору јаким фронталним нападом Турака. У жестоким борбама, које су трајале цео дан, Турци су само успели да се приближе утврђењима.
Српски контранапад и повлачење Турске војске
Истог дана пред ноћ, Станоје Стаматовић Главаш са одредом од 2.500 пушака и 500 коњаника, успео је да преко Крушевца и Јастрепца заузме Прокупље и тиме угрози Ниш. Када је, у току борбе, Ибрахим-паша за то сазнао, прекинуо је даље нападе на Делиград и повукао се преко Алексинца ка Нишу.
Одбрана Делиграда и примирје
Тако су Срби, иако бројно много слабији, одбранили Делиград. После овог неуспеха, на захтев Турака потписано је, 14. септембра у Лому, шестомесечно примирје. Делиград никада није пао, већ су храбри Рудничани и Гружани, после пада Београда, 5. октобра 1813. године, напустили утврђења и пробивши се кроз турску опсаду разишли својим кућама.
Политички значај
Успех у одбрани Делиграда у великој мери је допринео јачању међународног положаја српских устаника. Преговори са Османлијама и европским силама су након ових победа постали интензивнији, а Србија је све више добијала подршку од Русије и других великих сила.
Делиградска битка је показала да српски устаници могу да се супротставе османској војсци, што је додатно охрабрило устанике и ојачало њихову позицију у преговорима.
Симболички значај
Делиград је постао симбол отпора и храбрости српског народа. Победа код Делиграда имала је дубок утицај на националну свест и дух Срба, посебно јер је уследила након неколико претходних успеха устаника.
Она је допринела стварању снажног осећаја националног јединства и одлучности да се ослободи од османске власти.
Наслеђе и меморијални храм
Управо зато, првобитно назван Делишанac или Делилогор, српска тврђава названа је турско-српским именом Делиград или Јуначки град.
На месту где се налазио главни шанац српских снага на Делиграду је, према пројекту угледног београдског архитекте Момира Коруновића, подигнут храм Светог арханђела Михаила у спомен ратницима палим у свим ослободилачким ратовима Србије до 1918. године.
Коначно ослобођење Прокупља од Турака
Прокупље као средиште Топличког округа
Битка код Делиграда је била један од кључних момената који су довели до даљег развоја и јачања српске државности. Успех у овој бици омогућио је устаницима да наставе борбу, што је на крају довело до успешног окончања Првог српског устанка и почетка формирања модерне српске државе.
Укратко, битка код Делиграда имала је велики војни, политички, симболички и дугорочни значај за Србе и Србију, постављајући темеље за даље борбе за независност и стварање националне државе.
