Током друге половине 18. века, Црна Гора је била у сталном сукобу са Османским царством које је покушавало да успостави контролу над овим подручјем. Владика Петар I Петровић Његош, вођа Црне Горе, организовао је отпор против Османлија и поставио темеље за ослобођење црногорских територија.
Ток битке
Битка код Мартинића је била значајна војна конфронтација између османске војске и црногорских снага која се одиграла 11. јула 1796. године код села Мартинићи, северно од Спужа, а недалеко од данашњег Даниловграда у Црној Гори.
Ток битке
Османска војска, предвођена скадарским везиром Махмут-пашом Бушатлијом, планирала је инвазију на Црну Гору са циљем да је потчини. Црногорске снаге, под вођством Петра I Петровића Његоша и гувернадура Јована Радоњића, мобилисале су се како би се супротставиле овом нападу. Битка је била жестока и трајала је неколико сати.
Црногорци су, користећи своје познавање терена и герилску тактику, успели да нанесу тежак пораз османској војсци која је бројала чак 18.000 војника, док је Црногорска војска била немерљиво мања, јер је бројала свега 3.400 војника.
Исход и последице
Победа код Мартинића била је од пресудног значаја за Црну Гору. Након ове битке, османски покушаји да освоје Црну Гору постали су ређи и мање успешни.
Симбол отпора и храбрости
Победа је додатно ојачала морал црногорског народа и учврстила положај Петра I Петровића Његоша као вође. Такође, ова битка је постала симбол отпора и храбрости црногорског народа у борби за слободу.
Битка код Мартинића остала је упамћена као један од кључних догађаја у црногорској историји и део је богате војне традиције и наслеђа Црне Горе.
Св. владика Петар I Цетињски у свом писму которском провидуру о овој победи над далеко бројнијом турском војском сведочи: „То је можемо рећи чудо од самога Господа Бога учињено којему славу и хвалу приносимо“.
С овом победом Пипери и Бјелопавлићи су ушли у састав Црне Горе.
