Завршетак Другог светског рата донео је велику прекретницу у свакодневном животу. Не само политички већ смо се некако одједном сви одрекли традиције, прихватили модерне трендове и, рекли бисмо, савремени живот какав и данас познајемо. Одрекли смо се тако и – народне ношње. Питате се, каква је то народна ношња Београда и нису ли београдски балови и клубови изгледали попут париских између два светска рата?
Па, народна ношња била је веома разноврсна. Типична је била за околна села која су тек крајем 20. и почетком 21. века постала “приградска насеља” или чак делови града. Можда сте могли у центру града срести даму префињеног стила, лепо скројене хаљине по мери, а одмах покрај ње једног сељака и сељанку из Сремчице, с Бањице или Умке који су у Београд дошли нешто да обаве.
Иако се пре периода продора светске моде и индивидуализма у избору одевања не може говорити о моди у том смисли речи, извесно је да се народна ношња у Београду мењала из декаде у декаду. Али, дефинитивни и радикални раскид дошао је после 1945. године, када је фабричка конфекција потиснула вредне руке сељанки из околине Београда.
Дакле, породица је била та која је производила одећу, по правилима која је диктирала заједница уз константне промене које су долазиле с миграцијама. Али, није било много могућности за индивидуални избор изузев, рецимо, у облику и распореду шара, чиме би се неки појединац на вашару истакао у маси.
Жена имала главну улогу
Главну улогу у одевању, односно, у прављењу одеће, имала је жена. Али и остатак породице прионуо би у помоћ код тежих послова. Требало је ошишати овце и припремити материјал, вуну, или узгајати и обрадити конопљу која је била друга главна сировина за израду одеће на селу.
Тек касније, крајем деветнаестог века појављује се памук, односно, памучне нити које су жене добављале као готов производ или, на пример, чоја уместо сукна.
Занатлије
Како су се ствари компликовале, појавиле су се и корисне занатлије. Абаџије су, тако, биле потребне за израду кабаница и капута, а терзије за одела. Ћурчије су правили производе од коже и крзна, на пример, шубаре. Тек касније су дошли кројачи, који су све то радили много детаљније. Али женске руке у селима и даље су правиле гаће, сукње, кошуље, одећу за децу…
Скупља одећа имала је гајтане и богатије украсе оријенталног типа.
После Другог светског рата кројачи су потиснули абаџије, а фабрике кренуле да раде пуном паром. Било је потребно још само мало времена да сељаци досегну одређену куповну моћ, а конфекцијска индустрија своје пуне капацитете. Свакодневни одлазак у град на посао, у школу, на студије, значио је ново одевање – у масовну униформу модне конфекције и слободног избора.
Богатство разноликости
Постоје бројне фотографије београдске народне ношње. Треба знати, међутим, да је специфичност те ношње њена разноликост и богатство утицаја.
Аутентичну београдску народну ношњу потискивали су утицаји људи који су се у престоницу досељавали. Већ је споменуто и да је временом куповина материјала и појава занатлија све више мењала домаћу радиност.
Ипак, дефинитивни крај народној ношњи дошао је са социјализмом. Он је, парадоксално, унео капиталистички конзумеризам, индивидуализам и потрошачки менталитет.
У чланку кориштене фотографије и подаци из књиге “Одевање у околини Београда” ауторке Милине Ивановић Баришић, издање Српске академије наука и уметности, 2017.
