Атанасије Стојковић (1773–1832) био је просветитељ, један од најобразованијих Срба свог времена, доктор физике и утемељивач природних наука код нас. Докториравши физику на немачком универзитету у Гетингену, био је члан бројних учених друштава у Немачко. Такође, био је професор физике и ректор универзитета у Харкову у два мандата. Велики је Доситејев пријатељ и поклоник његових просветитељских идеја.
Разлог што је име Атанасија Стојковића данас потпуно непознато лежи у његовом великом противљењу и отпору Вуковој реформи српског језика. Један од првих српских научника, аутор прве српске енциклопедије природних наука, тротомног дела Физика (1801–1803), филозофско-литерарног дела Кандор или „Откровеније египетских таин“ (1800) и првог српског романа Аристид и Наталија (1801), у српском памћењу сведен је на карикатуру џангризавог филозофа, злонамерног критичара свега прогресивног, а пре свега – Вукових идеја.
Сукоб са Вуком и одлазак из Србије
Због сукоба са Вуком и агресивне пропаганде Вукових присталица, Атанасије Стојковић дели судбину Јована Стерије Поповића. Упркос својим високим квалификацијама није могао да нађе посао у Србији. Омаловажаван и прогањан, на крају је морао да побегне из Србије. За разлику од Стерије, који је већи део живота провео у некој врсти самопрогонства, изолован и сам, Стојковић се није предао. Отишао је у Русију, где је остварио завидну професорску каријеру. Успео је да се обогати и постане спахија и наставио своју борбу против Вука са једне завидне ауторитативне позиције.
Године 1824. добија превод Вуковог Новог завјета на преглед. Уз коментар да је „превод толико слаб да га он исправљати не може”, спречава његово штампање и сам припрема превод Новог завета. Прво издање Стојковићевог превода Новог завета на славеносербски језик је уништено. Али је друго објављено у Лајпцигу 1830. године. Тада, као и дан-данас, овај превод се сматра плагијатом Вуковог дела.
Стојковићеву биографију прате многе контроверзе и афере, које погоршавају сведочанства савременика о лошем карактеру и разноврсним малверзацијама. Био је оптуживан за ново поробљавање Срба који су се селили у Русију, а које је Стојковић покушавао да насели на свом бесарабијском спахилуку. Афера о кријумчарењу вина, свиле, драгог камења и уметничких дела из Аустроугарске у Русију коштала га је места ректора универзитета у Харкову, иако за то недело никада није осуђен.
„Тешко свјакому оному који род свој просвјећивати почне, тешко њему од сујеверних, неразумних и злобних неких својега рода људи”, писао је Атанасије Стојковић. Он данас у Србији нема нити један споменик или улицу која би понела његово име.
