Норвешко Краљевско научно друштво је 1837. године расписало наградни конкурс за радове са темом: „Да ли се слобода људске воље да доказати из самосвести“. Шопенхауер се списом О слободи воље (под мотом „Слобода је мистерија“ – La liberte est un mystere), одазвао том позиву и од академског жирија глатко добио прву награду.
„О слободи воље“ на српском језику
Код нас је овај победнички есеј први пут објављен тек пре тридесетак година, или век и по после објављивања на немачком језику. Максим Сантини у поговору запажа да тај спис обилује „духовитим алузијама и интелектуалним замкама, уз незаобилазну, оштру критику својих филозофских савременика“, што га, између осталог, чини лако појмљивим и узбудљивим филозофским штивом.
Међутим, савремени ауторитети из сфере друштвених наука, заговорници слободне људске воље као важне делатне социоисторијске силе, као да нису чули ни за Шопенхауера ни за овај његов есеј. Ако су га и читали, онда су, са својственом им ароганцијом, игнорисали у њему дату изузетно проницљиву и чини се необориву аргументацију; и то аргументацију изведену у оквиру ингениозне анализе тог класичног тео-филозофског питања. У наставку овог осврта ће бити наведени само закључци и нека завршна разматрања те анализе.
„Питање о слободи воље“
„Питање о слободи воље [писао је Шопенхауер] заиста је пробни камен на којем се могу разликовати они чији дух мисли дубоко од оних површних, или гранични камен где се они раздвајају. При томе први одреда тврде […] [да су људске радње и чињења нужни], а други, насупрот томе, заједно са гомилом следе слободу воље.
Осим тога постоји још једна средња врста која, осећајући се збуњеном, лавира тамо-амо, себи и другима помера мету, бежи иза речи и фраза, или питање тако дуго обрће и преврће док више не престане да буде јасно на шта се оно своди“ (Шопенхауер, 1992: 69).
Речи Џозефа Наја
Као типичан пример за „средњу врсту“, цитираћемо овом приликом утицајног америчког политиколога Џозефа Наја, који у студији под називом Како разумевати међународне сукобе: увод у теорију и историју, каже: „Рат није узрокован безличним силама, него лошим одлукама у тешким околностима. […]
Заиста је мало ствари које су неизбежне у историји. Људско понашање одликује се слободом воље, премда увек постоје и ограничења. […] Тридесетогодишњи [Пелопонески] рат који је разорио Атину није био неизбежан. Одлуке које људи доносе, избори које људи праве, играју улогу у свему томе“ (Нај, 2006: 38).
Најова слобода воље уз увек постојећа ограничења је – шта?
Како воља увек окована ограничењима може бити слободна воља? Дакле, метафорички речено: затвореник осуђен на доживотни затвор је „тамо“ врло ВОЉАН да се ослободи заточеништва, али је при томе „амо“ УВЕК ОГРАНИЧЕН затворским решеткама, ланцима и катанцима, који његову вољу у делатном смислу своде на пусте снове о слободи. Затвореник је донео одлуку, он је направио избор, али тај његов избор, што се тиче његовог затвореничког статуса, није одиграо баш никакву улогу, нити је он било шта променио својом вољом.
„А да би се такве тамо-амо говорнике довело до ствари [наставља Шопенхауер], питање им се мора поставити на следећи начин и од тога не одступати:
Излазак из затвора или останак у њему
Да ли су за датог човека, у датим околностима, могуће две радње [нпр. излазак из затвора и останак у њему], или само једна? – Одговор свих који дубоко мисле [је]: Само једна. [Стога је било каква могућност вољног избора илузорна].
Да ли је пређени животни пут неког датог човека – ако га погледамо – могао, у било чему, макар и у оном најситнијем, у било којем догађају, у било којој сцени, да испадне другачији него што је испао […]. Не! је косенкветан и тачан одговор.
Закључак из обају начела јесте: Све што се дешава, од оног најкрупнијег до оног најситнијег, дешава се нужно. Quidquid fit necessario fit. [Шта год да се деси мора да се деси]“ (Шопенхауер, 1992: 69-70).
Као што средњовековни теолози нису могли да замисле функционисање света без Бога и његове воље, тако ни данашње научни ауторитети не могу да замисле функционисање света без слободне људске воље. Један од њих, Најл Фергусон у студији Цивилизација пише: „[Људске] „ꞌчестицеꞌ у овом једном једином огромном експерименту [какав је историја] имају свест, искривљену свим могућим когнитивним пристрасностима. То значи да је њихово понашање још теже предвидети него да су неосетљиве честице без мозга.“
Другим речима – предвидивост историјске динамике је немогућа јер је у великој мери обликује и усмерава синергија непредвидивог понашања људских ꞌчестицаꞌ, и то ꞌчестицаꞌ искривљене свести. Нешто слично, али много јасније је рекао и Питер Турчин у књизи Рат и мир и рат / Животни циклуси империјалних нација:
„У хаотичном систему [какав је историја], незнатна радња једног од његових елемената – људског бића које упражњава слободну вољу – може да има несагледиве последице. […] Динамике стварних људских друштава се не могу дугорочно предвидети због хаотичног понашања, слободне воље и природних катастрофа“ (Турчин, 2006: 11). Ерик Хобсбаум, у збирци есеја објављених под називом О историји пише: „Моје гледиште [гласи] – пожељно је, могуће је, па чак у извесној мери и нужно је предвиђати будућност.
То не имплицира да је будућност детерминисана, нити чак и да јесте, да је сазнатљива. То не имплицира да не постоје алтернативни избори и исходи“ (Хобсбаум, 2003: 51-52). Ако историја није детерминисана, и ако у њој постоје алтернативни избори и исходи, на шта би се у том случају сводило то пожељно Хобсбаумово предвиђање историјске будућности ? Сводило би се на пуку спекулацију, или, другим речима, на гледање у шољу после испијања кафе.
Дакле, сасвим супротно од оног што Хобсбаум тврди, предвиђање будућности подразумева историјски детерминизам и безалтернативност избора и исхода; подразумева постојање закона историјске динамике.
На ове тврдње, Шопенхауеров одговор гласи: „Ако не претпоставимо строгу нужност свега што се дешава, на основу каузалног ланца који повезује све догађаје без разлике [неки догађај је последица неког узрока, а тај узрок је последица њему неког претходног узрока, а тај узрок… итд, до бесконачности], него дозволимо да апсолутна слобода на безброј места сломи тај ланац […] [на шта би онда свет личио]?
Шта би било од овога света када нужност не би прожимала и заједно држала све ствари, а посебно када не би управљала деловањем индивидуа? [Био би то] монструм, гомила рушевина, гримаса без смисла и значења – наиме, дело правог и истинског случаја. Желети да се било који догађај није десио, неразумно је мучење самог себе јер то значи желети нешто апсолутно немогуће и исто је толико безумно као жеља да сунце излази на западу. Зато што све што се дешава, оно велико као и оно мало, наступа строго нужно, потпуно је илузорно размишљати о томе како су незнатни и случајни били узроци који су претходили оном догађају, и како су они исто тако лако могли да буду другачији; јер то је илузорно, будући да су сви они наступили са исто толико строгом нужношћу, и са исто тако апсолутном моћи као и они чија последица је да сунце излази на истоку. Штавише, ми догађаје онако како они наступају, треба да посматрамо тако као да су нешто одштампано што ми читамо знајући да је оно ту стајало и пре него што смо га ми читали“ (Шопенхауер, 1992: 71-72). „На тој убеђености у строгу нужност свега што се дешава, коју, ако и није јасно спозната барем осећамо, почива и чврсто веровање старих у fatum [усуд] […] као и неискорењиво веровање у omina [предзнаке], будући да управо и најмањи случај наступа нужно и сви догађаји тако рећи једни с другима држе темпо, дакле, све одзвања у свему“ (Шопенхауер, 192: 69-70).
И свете књиге најважнијих религијских система говоре о свеопштој предодређености и програмираности догађаја (што за савременике, наравно, није никакав аргумент). У Светом писму хришћана стоји: „У књизи је твојој [Господе] све записано, и дани забиљежени, кад их још није било ни једнога“ (Псалм 139: 16). Исто то се може наћи и у Курꞌану муслимана: „Ни једна несрећа неће задесити ни земљу, ни вас на њој, а да то пре вашег постајања није било записано у Књизи Истине“ (57: 22). Међутим, вратимо се Шопенхауеру.
„Није ни метафора ни хипербола, него сува и дословна истина да онолико мало колико билијарска кугла може да се покреће пре него што добије ударац, исто тако мало човек може да устане са столице док га неки мотив не повуче или натера, а онда је његово устајање нужно и неизбежно као котрљање кугле после ударца. […] Под претпоставком слободне воље свака људска радња била би необјашњиво чудо – последица без узрока. А кад се одважимо на покушај да себи јасно представимо то liberum arbitrium indifferentiae [слободно одлучивање воље на које се не утиче ни са које стране], одмах ћемо постати свесни да при томе разум у ствари стаје; он нема форму да мисли тако нешто. Јер начело разлога, принцип потпуне одређености и зависности појава једне од друге је најопштија форма наше способности сазнања“ (Шопенхауер, 1992: 52-54). „Само због немоћи нашег сазнања да у потпуности продре у ред узрока – многе нам ствари изгледају случајне“ (Спиноза, 2019: 332).
У наставку, у поглављу „Претходници“ он на тридесет три странице цитира многе од оних који су пре њега заговарали исти став о предодређености и нужности свих дешавања. Стога ћемо овом приликом направити врло скраћен избор из тих цитата.
Шопенхауерови претходници
„Као потврда горње тврдње о суду свих дубоких мислилаца када је у питању наш проблем [наставља Шопенхауер], хоћу да подсетим на неке од великих људи који су се истакли у том смислу. Пре свега, да бих умирио оне који можда могу мислити да се религијски разлози противе истини за коју се заузимам, подсећам на то да је већ [пророк] Јеремија (10, 23) рекао:
ꞌЧовеково чињење није у његовој власти и није ни у чијој моћи како он путује или усмерава свој ходꞌ (Шопенхауер, 1992: 73). У срећнијем преводу Старог завета Ђуре Даничића на српски језик, исти стихови гласе: ꞌЗнам, Господе, да пут човјечји није у његовој власти нити је човјеку који ходи у власти да управља корацима својимꞌ.
Лутер. Биће довољно [неколико места] да окарактерише његово мишљење које он, наравно, не подупире филозофским већ теолошким разлозима: ꞌУ свим срцима налазимо уписано да слободна воља није ништа, иако се то убеђење затамњује толиким супротним тврдњама и ауторитетом толиких људи. […] Против слободне воље боре се сва сведочанства [Писма] у којима се ради о Христу. […] Ако ми, дакле, Писмо учинимо судијом у тој ствари, ја ћу на сваки начин успети да не остане ниједна јота или цртица које не осуђују учење о слободној вољиꞌ (Шопенхауер, 1992: 74).
Ванини. ꞌКада Бог не би хтео да у свету постоје срамне и подле радње, Он би без сумње једним мигом прогнао из света и поништио све срамно. Јер ко је од нас кадар да се супротстави Божијиј вољи? […] Одатле се може утврдити да Бог хоће свет такав какав он јесте и да би, када би хтео неки бољи свет, и имао тај бољиꞌ. Али код Ванинија се [примећује Шопенхауер] мора имати у виду да се он стално користио strategemom [ратним лукавством], да у личност противника постави своје право мишљење [којег се он, потом, као гнуша]. […] Том лукавошћу обмануо је чак и високо учену Сорбону која је, узимајући све то као готов новац, искрено одобрила штампање његових најбезбожнијих списа. Са истом толиком искреном радошћу она је три године након тога, гледала како га живог спаљују, пошто му је пре тога био ишчупан богохулни језикꞌ (Шопенхауер, 1992: 83). Овде треба додати да је Ванини био заговорник још једне „јереси“ – историјског циклизма. Чувена је његова изјава: ꞌАхил ће поново ући у Троју […] историја ће се поновити; све што је данас, било је некад раније; оно што је било биће поново; али све то на уопштен начин, а не конкретноꞌ (Борхес, 1999: 66–67).
Хјум. ꞌПоследњи покретач свих наших аката воље је творац света који је први покренуо ову неизмерну машину и довео сва бића у посебан положај из којег је сваки каснији догађај морао да следи са неизбежном нужношћу. […] Свуда где је чврсто утврђен ланац нужно делујућих узрока, (пра)биће […] које је покренуло први узрок, такође је покретач и свега осталогꞌ (Шопенхауер, 1992: 83).
Кант. ꞌЧим се претпостави да је Бог као опште прабиће узрок и егзистенције супстанције, такође се мора допустити да и људске радње имају свој одређени разлог, у ономе што је сасвим изван њихове моћи. […] Човек би био некакав Вокансонов аутомат који је истесао и навио највиши мајстор свих уметничких дела, а самосвест би, додуше, од њега учинила мислећи аутомат, али у којем би свест о властитој спонтаности [воље], ако би се ова сматрала слободном, била пука обманаꞌ (Шопенхауер, 1992: 84).
Хобс. ꞌНишта не почиње од себе, већ почиње деловањем било којег непосредног узрока који лежи изван њега. Отуда, кад неки човек нешто жели или нешто хоће, што непосредно пре тога није желео или хтео, онда узрок његовог хтења није само његово хтење, него нешто друго што не зависи од њега. […] Сваки догађај, колико год случајним се чинио, или колико год својевољан био, следи нужноꞌ (Шопенхауер, 1992: 89).
Спиноза. ꞌВоља не може бити названа слободним, него само нужним узроком. Јер воља, као и све друго потребује неки узрок, који је присиљава на делање […]. Одлуке духа настају у духу са истом нужношћу као и идеје у стварности постојећих ствари. Ко, дакле, верује да он прича или ћути или иначе нешто ради из слободне одлуке духа, тај сања отворених очију. Свака ствар нужно бива одређена неким спољашњим узроком, да постоји и делује на детерминисан начинꞌ (Шопенхауер, 1992: 91).
Присли. ꞌЗа мој разум не постоји опипљивији апсурд од појма моралне слободе. […] Без чуда, […] ниједан акт воље и радња било којег човека не може испасти другачије него што је испала. […] Укратко, овде нема другог избора осим овога између учења о нужности или апсолутног бесмислаꞌ (Шопенхауер, 1992: 94).
Волтер. ꞌАрхимед је истом нужношћу принуђен да остане у својој соби када га неко у њој закључа, као када он тако задубљен у проблем ни не мисли из ње изаћи. [Овоме Волтер додаје изреку која се приписује Сенеки]. Онога ко је вољан судбина води, онога ко није вољан – вучеꞌ (Шопенхауер, 192: 96).
У наставку, пре цитирања Шекспирових, Гетеових и Шилерових стихова на исту тему, Шопенхауер се обрушава на Фихтеа, Шелинга и посебно Хегела и њихове ставове по питању слободе воље. Прву двојицу третира као плагијаторе: „Уосталом, Шелинг је, у истој расправи, показао исто тако мало уљудности приписујући себи мисли, чак и речи Јакоба Бемеа, а да није одао њихов извор. […] Кроз све то је онда филозофија, ако ћемо је још тако звати, морала да све више и више и стално дубље тоне, док коначно није досегла најдубљи степен понижења у министарској креатури Хегелу: тај је, да би поново загушио слободу мишљења коју је задобио Кант, учинио филозофију, кћи ума и будућу мајку истине, оруђем за државне циљеве, опскурантизам и протестантски језуитизам, а да би покрио срамоту и истовремено проузроковао највеће могуће исцрпљивање глава, он је преко тога превукао плашт најиспразнијег млаћења празне сламе за који се икада, барем изван луднице, чуло“ (Шопенхауер, 1992: 101).
Шопенхауеров одговор на питање Краљевског научног друштва
Присетимо се, да је Краљевско научно друштво поставило питање: „Да ли се слобода људске воље да доказати из самосвести“. Шопенхауер је на то питање дао следећи закључни одговор: „Уколико нешто уопште не постоји, о томе не може бити ни података у самосвести, из којих би се оно дало доказати.“ Дакле, слобода људске воље је недоказива из самосвести (или из било чега другог), јер она као таква не постоји. После датог одговора, он је у њему својственом маниру додао: „Ако би пак истина за коју се овде заузимам […] могла бити увредљива […] за незналице, то ме не одвраћа од тога да је без околишења и без устезања изложим“ (Шопенхауер, 1992: 107).
Резиме
Аркас: Још имаш кад да промениш мишљење.
Ифигенија: То већ није у нашој моћи. (Гете)
Према Шопенхауеру и његовом претходницима, у индивидуалној и општој историји људског рода, нужно (неизбежно, безалтернативно) се све дешава онако како се дешава, те се стога у тим историјама и могло десити само оно што се десило. „Под претпоставком слободне воље свака људска радња била би необјашњиво чудо – последица без узрока.“ „Само због немоћи нашег сазнања да у потпуности продре у ред узрока – многе нам ствари изгледају случајне.“ Стога је слободна воља пука илузија, те алтернатива учењу о нужности може бити само апсолутни бесмисао. У складу стим, човек је, метафорички речено, „аутомат који је истесао и навио највиши мајстор […], а самосвест би, додуше, од њега учинила мислећи аутомат, али у којем би свест о властитој спонтаности воље, ако би се ова сматрала слободном, била пука обмана.“ „Када нужност не би прожимала и заједно држала све ствари, а посебно када не би управљала деловањем [људских] индивидуа“, онда би се без те уређујуће и општеинтегришуће силе све распало и од света би остала само монструозна гомила рушевина.
Овој парадигми супротстављена је савремена парадигма, према којој се „људско понашање одликује слободом воље“, те је стога мало шта у историји нужно (неизбежно, безалтернативно). „Одлуке које људи доносе, избори које људи праве, играју улогу у свему томе.“ „У хаотичном систему [какав је историја], незнатна радња једног од његових елемената – људског бића које упражњава слободну вољу – може да има несагледиве последице“. Стога је слободна воља битан делатни фактор и усмеривач индивидуалне и опште историје човечанства. У тим историјама нема никакве детерминишуће, уређујуће, или интегришуће безличне силе, те је историјска динамика насумична и непредвидива.
У наставку, према већ устаљеној шеми, показаћемо да у историјама народа и држава ипак делује нека уређујућа безлична сила, без обзира што данашња научна памет тврди супротно.
Историјски детерминизам против слободне воље
Пред крај друге деценији 20. века, практично истовремено, настале су три државне творевине или три доминантно словенске заједнице народа: Совјетски Савез (рачунајући од Октобарске револуције, 1917 – 1991), Чехословачка (1918 – 1992) и Југославија (1918 – 1992). Дакле, не само да су те државе практично истовремено настале, већ су истовремено и нестале са политичке карте Европе и света. У свему томе, посебно интригира чињеница да се и државно-политички развој ових творевина одвијао по врло сличним хронолошким матрицама. Аналогија и „истовременост“ тог развоја биће илустрована само исечком чехословачко-југословенске паралеле, где су се саобразни историјски догађаји у обе државе дешавали уз максимално хронолошко одступање од ± 2 године.
Чехословачка и Југославија – историјска паралела
Почетак
– Проглашена Република Чехословачка (као држава Чеха, Словака и Русина).
1918. – Проглашено Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца.
Међувреме: 0 година.
– Чехословачка република приступила војном савезу – Малој Антанти.
– Краљевина СХС приступила војном савезу – Малој Антанти.
Међувреме: 0 година.
– Крај државног провизоријума. Усвојен први устав.
Конституисана Чехословачка република на унитарном принципу. (Назив државе
измењен у односу на назив усвојен при проглашењу 1918: Република Чехословачка →
Чехословачка република).
– Крај државног провизоријума. Усвојен први устав.
Конституисана Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца на унитарном принципу.
(Назив државе измењен у односу на назив усвојен при проглашењу : Краљевство СХС
→ Краљевина СХС).
Међувреме: + 1 година.
Масарик – Александар
– Почетак владавине Томаша Масарика Републиком Чехословачком.
– Почетак регентске владавине Александра Карађорђевића Краљевством СХС.
Међувреме: 0 година.
– Масарик изабран за председника Чехословачке републике.
Почетак Масариковог првог седмогодишњег председничког мандата.
– Александар постао краљ Краљевине СХС.
Почетак Александрове краљевске владавине Првом јужнословенском краљевином.
Међувреме: +1 година.
– Почетак Масариковог другог седмогодишњег председничког мандата.
– Почетак Александрове владавине Другом краљевином (Југославијом).
Међувреме: + 2 године.
Масарик је био присталица интегралног чехословакизма. Као „Ослободилац” и „Отац Чехословачке”, стално је био заузет решавањем криза насталих сукобљавањем чешких и словачких странка.
Александар је био присталица интегралног Југословенства. Као реализатор уједињења јужнословенских народа стално је био заузет решавањем криза насталих сукобима српских и хрватских странака.
– Крај председничке владавине Томаша Масарика.
– Крај владавине краља Александра.
Међувреме: – 1 година.
Бенеш и Хаха –Петар II номинално и Павле
– Почетак председничке владавине Едварда Бенеша.
– Почетак номиналне владавине малолетног краља Петра II
и реалне владавине кнеза-регента Павла.
Међувреме: – 1 година.
– После Минхенског споразума, започела федерализација Чехословачке.
– После Споразума Цветковић – Мачек започела федерализација Југославије.
Међувреме: + 1 година.
– Успостављена федеративна чехословачка република, званично: Чешко-Словачка. 1939. – Успостављена Бановина Хрватска са високим степеном аутономије.
Међувреме: 1 година.
Чешко-Словачка је била федеративна држава, која је настала у јесен 1938. године, путем уставног преуређења дотадашње Чехословачке Републике. Нову федерацију су чиниле: Чешке земље, аутономна Словачка и аутономна Поткарпатска Русија. Успостављањем Бановине Хрватске и Југославија је практично била подељена на три административна дела, на: Српске земље, Бановину Хрватску и Дравску бановину – или Словенију. Избијањем Другог светског рата у септембру 1939, онемогућена је консолидација оба ова федеративна пројекта.
– Крај Чешко-Словачке републике.
– Крај Краљевине Југославије.
Међувреме: + 2 године.
– Крај председничке владавине Емила Хахе Чешко-Словачком.
– Крај регентске владавине кнеза Павла Краљевином Југославијом.
Међувреме: + 2 године.
Нацистичка окупација
– Проглашена независна Словачка република.
– Проглашена Независна Држава Хрватска.
Међувреме: + 2 године.
– Делови територије Чехословачке припојени суседним државама.
– Делови територије Југославије припојени суседним државама.
Међувреме: + 2 године.
– Успостављен Протекторат Чешка и Моравска под нацистичком управом.
– Успостављена окупациона управа Вермахта на подручју Централне Србије и Баната.
Међувреме: + 2 године.
– Едвард Бенеш у Лондону признат за председника Чехословачке у избеглиштву.
– Краљ Петар II прешао у Лондон у избеглиштво.
Међувреме: + 1 година.
*
– Крај нацистичке окупације Чехословачке.
– Крај нацистичке окупације Југославије.
Међувреме: 0 година.
– Крај нацистичког Протектората Чешка и Моравска.
– Крај окупационе управе Вермахта у Србији.
Међувреме: – 1 година.
– Крај номиналне председничке владавине Протекторатом Емила Хахе.
– Крај номиналне премијерске владавине Милана Недића.
Међувреме: – 1 година.
– Крај независне Словачке републике.
– Крај Независне Државе Хрватске.
Међувреме: 0 година.
– Крај владавине председника Словачке Јожефа Тисоа.
– Крај владавине поглавника Хрватске Анте Павелића.
Међувреме: 0 година.
Нови почетак
– При послератној подели интересних сфера између Совјетског Савеза и Запада,
Чехословачка је припала совјетској интересној сфери.
– При послератној подели интересних сфера између Совјетског Савеза и Запада,
Југославија је доминантно припала совјетској интересној сфери.
Међувреме: 0 година.
– На послератној политичкој сцени Чехословачке доминирала је Комунистичка партија.
– После комунистичке револуције у Југославији Комунистичка партија је преузела власт.
Међувреме: 0 година.
– Конституисана послератна Чехословачка република.
– Конституисана Федеративна Народна Република Југославија.
Међувреме: – 2 године…
Бенеш и Готвалд – Иван Рибар и Јосип Броз
– Почетак председничке владавине Едварда Бенеша Чехословачком републиком,
са генералним секретаром ЦК Комунистичке партије Клементом Готвалдом као
председником Владе.
– Почетак номиналне председничке владавине Ивана Рибара (са места председника
Президијума Народне скупштине) Југословенском републиком, са генералним
секретаром ЦК Комунистичке партије Јосипом Брозом као председником владе.
Међувреме: -1 година.
– Крај председничке владавине Клемента Готвалда Чехословачком републиком
(наследио је Бенеша 1948. У Совјетском Савезу завршена владавина Јосифа Стаљина
и започела владавине Никите Хрушчова).
– Крај номиналне председничке владавине Ивана Рибара.
Међувреме: 0 година.
Запотоцки – Броз
– Почетак председничке владавине Антоњина Запотоцког Чехословачком републиком.
– Уставним променама укинут Президијум и уведена функција председника републике.
Почетак председничке владавине Јосипа Броза ФНР Југославијом.
Међувреме: 0 година.
– Чехословачка приступила Варшавском пакту.
– Југославија приступила Балканском пакту (са чланицама НАТО-а Грчком и Турском).
Међувреме: – 2 године.
*
У наставку ове упоредне хронологије прати се паралела Брозових председничких мандата и мандата колективног Председништва СФРЈ, са сменама председничких владавина у Чехословачкој.
*
И на крају, пред завршницу:
– Тријумф „Плишане револуције“ у Чехословачкој.
– Тријумф Милошевићеве „Антибирократске револуције“ у Југославији.
Међувреме: 0 година.
– Крај председничке владавине Густава Хусака.
– Крај мандата дотадашњег Председништва СФРЈ.
Међувреме: 0 година.
Хавел – Последње Председништво
– Почетак председничке владавине последњег председника Чехословачке
Вацлава Хавела.
– Почетак владавине последњег Председништва СФРЈ
на челу са Јанезом Дрновшеком.
Међувреме: 0 година.
– Крај председничке владавине Вацлава Хавела Чехословачком.
– Крај владавине колективног Председништва СФР Југославијом.
Међувреме: 0 година.
Крај
– Формално-правно и фактички 31. децембра 1992.
престала је да постоји чехословачка држава.
– Формално-правно и фактички 27. априла 1992.
престала је да постоји СФР Југославија.
Међувреме: 0 година.
Ако се у наставку са компаративно-државног плана пређе на индивидуални план владара и председника Чехословачке, запажа се законитост њиховог умирања по хронолошком распону од 36/37 ± 2 година.
Ритмика смрти владара и председника Чешке и Словачке у 20. и 21. веку
Сад о судбино, можеш показати своју моћ.
Оно што треба мора да се деси, јер нико није свој. (Шекспир)
– Смрт цара Фрање Јосифа.
– Смрт председника Клемента Готвалда.
Међувреме: 36/37 година.
– Смрт цара Карла I.
– Смрт председника Антоњина Запотоцког.
Међувреме: 36/37 (-1) година.
*
– Смрт првог чехословачког председника Томаша Масарика.
– Смрт председника Антоњина Новотног.
Међувреме: 36/37 (+1) година.
– Смрт председника Емила Хахе.
– Смрт председника Лудвика Свободе.
Међувреме: 36/37 (-1) година.
– Смрт председника Клемента Готвалда.
– Смрт председника Густава Хусака.
Међувреме: 36/37 (+1) година.
*
– Смрт претседника Антоњина Новотног (етничког Чеха).
– Смрт првог председника независке Чешке републике Вацлава Хавела.
Међувреме: 36/37 година.
– Смрт председника Лудвика Свободе (етничког Словака).
– Смрт првог председника независне Словачке републике Михаила Ковача.
Међувреме: 36/37 година.
Наравно, по истом хронолошком распону дешавали су се и почеци и завршеци њихових владавина. То исто правило важи и за средњовековну владарску историју Чеха, где су владари династије Пшемисловића (895 – 1306) започињали владавине, завршали их и умирали по стандардном хронолошком распону од 138/39 ± 2 година. Упоредна хронологија владарских смена Пшемисловића у трајању од преко четири века, показана у целости, знатно би продужила овај осврт, па ће стога бити илустрована само преко два исечка: првим владавина чешких кнежева, а затим и првим владавинама чешких краљева:
Кнежеви Чешке
Збигњев I – Братислав I
– Почетак владавине Збигњева I.
– Почетак владавине Братислава I.
Међувреме: 138/39 (+1) година.
– Крај владавине Збигњева I.
– Крај владавине Братислава I.
Међувреме: 138/39 (+1) година.
– Смрт Збигњева I.
– Смрт Братислава I.
Међувреме: 138/39 (+1) година.
Вратислав I – Збигњев II
– Почетак владавине Вратислава I.
– Почетак владавине Збигњева II.
Међувреме: 138/39 (+1) година.
– Крај владавине Вратислава I.
– Крај владавине Збигњева II.
Међувреме: 138/39 (+1) година.
– Смрт Вратислава I.
– Смрт Збигњева II.
Међувреме: 138/39 (+1) година.
Вацлав Свети – Вратислав II
– Почетак владавине Вацлава Светог.
– Почетак владавине Вратислава II (првог краља Чешке).
Међувреме: 138/39 (+1) година… итд.
Краљеви Чешке
Вратислав II – Отокар I
1061. – Почетак владавине Вратислава II (првог краља Чешке).
– Почетак краљевске владавине Отокара I.
Међувреме: 138/39 (-1) година.
– Крај владавине краља Вратислава II.
– Крај владавине краља Отокара I.
Међувреме: 138/39 (-1) година.
– Смрт краља Вратислава II.
– Смрт краља Отокара I.
Међувреме: 138/39 (-1) година.
Наследник Отокара I, Вацлав I, завршио је владавину око 138/39 година после Владислава I, његов наследник Отокар II, после Собјеслава итд.
*
Дакле, ипак: „Све што се дешава, од оног најкрупнијег до оног најситнијег, дешава се нужно.“ Quidquid fit necessario fit. И да завршимо овај осврт још једним цитирајући Шопенхауера: „Према ономе што је већ речено, у филозофском и у шире образованом свету, што се тиче наше теме, по свему стоји оно што су о томе научавали наведени велики духови. Тиме се поново потврђује да не само што је природа, у свим временима, производила веома мали број мислилаца, као ретке изузетке, него је и сам тај мали број увек постојао само за веома малобројне. Управо због тога заваравање и заблуда трајно одржавају власт“ (Шопенхауер, 1992: 103). Па ето, ви малобројни који прочитасте овај чланак (уколико је Шопенхауерово учење о нужности на вас оставило било какав утисак) – добро дошли међу незаваране и незаблуделе шопенхауеровце.
Извори:
Шопенхауер, Артур: О слободи воље, Светови, Нови Сад, 1992.
Фергусон, Најл: Цивилизација: шест убиствених апликација за моћ Запада, Службени гласник, Београд, 2013.
Турчин, Питер: Рат и мир и рат, Portalibris, Београд, 2006.
Хобсбаум, Ерик: О историји, Откровење, Београд, 2003.
Спиноза, Барух де: Етика, Алгоритам, Београд, 2019.
www.arheofutura.rs
