Америка се секуларизује. Докази су јасни. Одговорити на питање зашто, мало је теже. А за америчке хришћане један вјероватан разлог би требало да буде отрежњујући — посебно током изборне сезоне.
Прво, чињенице. Према подацима Галупа, Пјуа и PRRI, проценат Американаца који се идентификују са било којом религијом је у сталном паду, као и оних који вјерују у Бога, ђавола, рај, пакао или анђеле; који кажу да је религија веома важан дио њиховог живота; одржавају чланство у цркви или синагоги; или редовно посјећују цркву.
Уствари, Американци су све више свесни опадања културног ауторитета религије. Од 2010, Галуп показује да скоро 74% Американаца у просјеку вјерује да религија губи утицај на амерички живот. У претходних десет година тај просјек је био ближи 55%.
Шта покреће опадајући утицај религије?
Истина, ниједан ентитет или фактор не добија сву кривицу (или заслуге, у зависности од тога како се осјећате у вези са ситуацијом). У сваком случају, не директно.
Економски просперитет и функционално управљање (обје дивне ствари) могу ослабити нашу потребу за вјерским ресурсима. На примјер, велики део онога што су вјерске институције историјски пружале америчким грађанима — образовање; савјетовање; подршка потребитима; опције брака; забава; а објашњења о томе како свијет функционише — све више дају држава и тржиште. Учешће у цркви постало је опционалније, само још једна активност коју породице средње класе обављају у предграђима — или не.
Други фактор је једноставно неизбјежна посљедица живота у све више космополитској, мултирасној демократији у којој се славе либералне вриједности толеранција. Различити квартови, школе и грађанске институције тјерају нас да се суочимо са стварношћу да постоје дивни људи који не дијеле наша вјерска увјерења. Наша дјеца ће бити пријатељи једно другом, можда чак и супружници. Генерације у успону сматрају да је догма подјела многих вјерских група све чуднија, ако не и уврједљива.
Али постоји још један фактор на дјелу. Нијесу сви секуларизујући трендови које видимо неизбјежни. Осим просперитета, плурализма и заузетости наших савремених живота, друге динамике одвраћају Американце.
Током протеклих неколико деценија, социолози и политиколози су кроз више студија показали да пошто је хришћанство постало све више усклађено са десним конзервативизмом и Републиканском странком, Американци који би се иначе идентификовали као хришћани у анкетама се сада идентификују као „ништа посебно ” или „ниједано“. Чини се да многи извлаче закључак: „Ако је то оно што значи бити религиозан, не рачунај на мене“.
Ово је посебно случај међу младим људима, који често имају љевичарске политичке ставове. У својој награђиваној књизи Напредак секуларизма, политиколог из Нотр Дама Дејвид Е. Кембел и његови коаутори користили су експерименте да покажу да када су млади Американци који су нагињали Демократској странци показивали примјере политичара који дају хришћанске националистичке изјаве или пастора који подржавају конзервативне политичке кандидате, вјероватније је да ће се ти млади људи одвојити од религије. Они су буквално промјенили свој вјерски идентитет у ништа. Чини се да се ово дешава у већим размјерама широм земље.
Али веза између религије и политике такође функционише у супротном смјеру, и на крају крајева, не у корист саме религије.
Студије показују да политички конзервативци све више воле да се идентификују са религијом често због онога што она политички имплицира. На примјер, политички аналитичар Грегори Смит из Пју истраживачког центра открио је да је између 2016. и 2020. године све више бијелих Американаца почело да се идентификује са ознаком „Бијелци евангелисти”. Али када је истражио ко је почео да се идентификује на овај начин, то су биле скоро искључиво Трампове присталице. Другим речима, више бијелих Американаца је привучено да се идентификују као „бијелац евангелиста“, не због наново рођене вјерске конверзије, већ зато што је сама ознака еволуирала да значи нешто попут „про-Трамповог конзервативца традиционалних вриједности“.
Ово је још један начин на који је политика покренула секуларизацију. С једне стране, повезаност десничарске политике и религије демонстрирано удаљава младе прогрсивисте од идентификације са религијом. Али то је такође секуларизација самих вјерских идентитета. Као што је политиколог Рајан Берџ показао, категорија бијелих евангелиста све више садржи Американце који ријетко или никада не иду у цркву. Бити конзервативан хришћанин, другим речима, убрзано постаје све мање везано за теолошка увјерења или вјерску праксу, већ прије посвећеност партијству и политичкој идеологији.
На крају крајева, мало је тога што побожни религиозни Американци могу учинити у вези са ширим секуларизујућим снагама. У том погледу, Сједињене Државе прате вјерску путању Западне Европе, само 50-ак година иза. Али реакционарна реакција на слабљење утицаја религије, у комбинацији са растућом идентификацијом религиозног конзервативизма са десничарском политиком, могла би да оживи нешто друго – етно-религијски национализам.
То је оно што видимо у Путиновој Русији, на примјер. Последњих деценија растао је проценат Руса који се идентификују са руским православљем. Али детаљније испитивање истраживачког центра Пју показује да оживљавање не одражава пораст религиозних пракси као што су одлазак у цркву и молитва, већ уместо тога националистички жар, етноцентризам и наклоност према старом Совјетском Савезу и Стаљину.
Амерички хришћани који су забринути за будућност своје вјере треба да приме упозорење. Засадити своју вољену вјеру на гостољубивом тлу партијске политике је као сахранити своју вољену особу на гробљу кућних љубимаца Стивена Кинга. Оно што се враћа није ни живо, ни мртво, већ нешто сасвим друго. Потенцијално ствар хорор филмова.
Семјуел Л. Пери
Превод за Журнал: Александар Живковић
