Када је ријеч о Украјини и Ирану, суштина приче је да предсједник Трамп жели „договор“ — и оба договора су му на дохват руке — али се ипак чини да је сам себе довео у ћорсокак. Он представља своју администрацију као грубљу, немилосрднију и лишену сваке сентименталности. Изгледа да тежи да се појави и као нешто централизованије, присилније и радикалније.
У унутрашњој политици, можда има истине у овом опису Трамповог духа и става. Али у спољној политици, он стално оклијева и мијења ставове. Разлог за то није сасвим јасан, али та његова непостојаност баца сјену на његове шансе у три кључна подручја за која се веже његова амбиција да буде „миротворац“ — у Украјини, Ирану и Гази.
Иако је тачно да је Трампова стварна подршка проистекла из дубоког економског и друштвеног незадовољства, а не из његовог обећања да ће донијети мир — та два кључна спољнополитичка циља ипак остају важна за одржавање његовог политичког замаха.
Један од могућих одговора јесте да је предсједнику, у страним преговорима, неопходан стабилан и искусан тим који ће му пружити подршку. А он такав тим нема.
Уочи слања свог изасланика Виткофа на разговор с предсједником Путином, генерал Келог, чини се, представио је Трампу приједлог налик на примирје из Версаја: визију Русије на колјенима (тј. план је био сачињен као да се ради о руској капитулацији). Келогов приједлог је такође имплицирао да ће Трамп Путину чинити „велику услугу“ – тиме што ће се с висине удостојити да му понуди начин да „сиђе с дрвета Украјине“. Управо тај тон Трамп је заузео у јануару:
Након што је изјавио да је Русија изгубила милион људи у рату, Трамп је наставио с тврдњом да „Путин уништава Русију тиме што не склапа договор“. Додао је и да је руска економија у „рушевинама“, и што је најзначајније, рекао је да би разматрао санкције или царине против Русије. У каснијој објави на Truth Social платформи, написао је: „Учинићу Русији – чија економија пропада – и предсједнику Путину, веома велику УСЛУГУ.“ Предсједник – након што га је тим упутио у ситуацију – можда је замишљао да ће једнострано понудити примирје Путину и, ето, готова ствар: брзи договор за који ће он убрати заслуге.
Међутим, све претпоставке на којима се заснивао Келогов план (осјетљивост Русије на санкције, огромни губици у људству и рат који је у застоју) биле су погрешне. Зар нико у Трамповом тиму није спровео озбиљну провјеру изводљивости Келогове стратегије? Изгледа да се (лењо) угледало на корејски рат као шаблон, без довољне анализе да ли је тај модел уопште примјерен.
У случају Кореје, примирје дуж линије фронта претходило је политичким преговорима, који су дошли касније – и који трају до данас, без коначног рјешења.
Износећи преране захтјеве за моментално примирје током разговора с руским званичницима у Ријаду, Трамп је практично изазвао одбијање. Прво, зато што Трампов тим није имао конкретан план за спровођење примирја, већ је полазио од претпоставке да се све појединости могу ријешити накнадно. Укратко, представљено је Трампу као „брза побједа“.
Само што није било тако.
Исход је био унапријед одређен – прекид ватре је одбијен. То није смјело да се догоди, да је било озбиљног и стручног рада унутар тима. Зар нико од Трампових сарадника није слушао још од 14. јуна прошле године, када је Путин врло јасно изложио став Министарства спољних послова Русије о прекиду ватре? Тај став се од тада редовно понавља. Изгледа да нису.
Па ипак, када се Трампов изасланик Виткоф вратио са дугог састанка са предсједником Путином и пренио његово лично, детаљно објашњење зашто политички оквир мора претходити било каквом прекиду ватре (за разлику од ситуације у Кореји), наводно је његов извјештај дочекан хладном констатацијом генерала Келога: „Украјинци никад не би пристали“.
Крај разговора, изгледа. Без икакве одлуке.
