Медији су још давно добили статус “седме силе” и то са разлогом, јер њихов утицај и улога у друштвеном животу је велика. Суштина њиховог дјеловања је да буду својеврсни корективни фактор и важан друштвени чинилац који извјештавањем треба да упознаје јавност са свим важним информацијама које су од интереса за јавност, детектује проблеме и на тај начин, по потреби, да имају како истражни, тако и образовни карактер.
Због свега тога, медијска дјелатност морала је бити уређена одређеним правилима и кодексима, како се од важне полуге друштва не би претворили у опасно оружје ако се нађе у погрешним рукама. Ријеч може бити опаснија од мача, а једна информација може покренути лавину, па је одговорност новинара и радника у медију итекако велика.
Ипак, либерална капиталистичка доктрина која доминира данашњим временом неминовно се одразила и на медије. Кренула је трка за сваког читаоца, за клик, квантитет је замијенио квалитет, а тржиште је постало важније од сваког постулата. У тој трци и на том путу срушена су сва професионална начела, а медији су се претворили у све оно против чега су се борили.
Од чувара вриједности до лешинара
Од некадашњих чувара вриједности медији су постали лешинари над тренутним догађајима. Мјера квалитета некад је била вриједност информације, а данас је број кликова и прегледа. Тако смо се нашли у ситуацији да до коначног циља не требамо стићи тиме што ћемо публици пружити корисну информацију, већ је постао довољан звучан наслов. Сваки догађај претворен је у ријалити, свака вијест у сензацију.
Оправдање је увијек да медиј даје оно што публика тражи. А да ли треба тако? Или медиј има одговорност да публици пружи оно што је корисно? Усљед утицаја који има на публику, медиј мора имати одговорност. Када би нпр. образовне институције давале ученицима или студентима оно што желе, не би постојали ни контролни, ни колоквијуми, ни усмени одговори. Школа и факултет су ти који одређују шта је корисно, а не студенти илк ученици. Тако би требало бити и са медијима.
Међутим, овдје се треба поставити и питање ко је новинар и шта је медиј? Свједоци смо да данас новинар може бити било ко, а да се медијем назива свашта.
Оваплоћење „баналности зла“
Све то урушавање вриједности и одговорности медија може се видјети на трагичним случајевима који изазову пажњу јавности. Капиталистички приступ у медијима препознао је чињеницу да је рубрика црна хроника увијек међу најчитанијим, ако не и најчитанија и одлучила је да материјализује тај податак. Тако добијамо ситуацију “што већа трагедија, више прегледа”. Тамо гдје су медији требали имати највећу улогу у погледу одговорности према јавности доживјели су морални суноврат.
У тој бјесомучној трци за прегледе и кликове, новинари (односно извођачи новинарских радова) изгубили су осјећај за људскост, саосјећајност, па је свака трагедија постала само још једна прича и посао који требају објавити. Нису битне жртве, њихови сродници, битно је да они испуне задатак који им је наметнут за неколико сребрењака. Баналност зла о којој је писала Хана Арент овдје се оваплоћује у пуном сјају. Новинар скида са себе одговорност тиме што објашњава да је “само радио свој посао”, а медији се правда “потребама публике”. И у том вртлогу скидања одговорности и оправдања настају многе жртве сензационалистичких вијести, u нико се не осјећа кривим.
Гдје је граница и ко је крив?
И често се поставља питање гдје је граница? Одговор би био – тамо докле може ићи људска безосјећајност и одсуство поштовања за друге људе и ситуације. Ко је крив? Је ли новинар који ради за плату од које живи? Је ли уредник који мора власнику медија донијети резултате? Је ли власник који жели да заради? Је ли публика што такав садржај прати? Нико потпуно, и сви помало.
Трагични и тешки догађаји попут убиства пјевачице Јелене Марјановић, нестанка дјевојчице Данке Илић, трагедије у “Рибникару” су испити на којем су медији пали. Жеља за сензацијом и трка за кликовима у други план су ставили жртве, тиме обесмишљавајући тешку судбину жртава и њихових најближих. Они су постали небитни, а једино важна је постала публика која је жељна информација.
У тренутку када информација може буквално да значи живот или смрт, медији су је претворили у сензацију и још један ријалити који ће публику држати приковане за екране. Све оно што би могло бити корисно ће бити таблоидизовано тиме стварајући спиралу теорија и лажних вијести које ће у коначници само отежати истрагу. Жртве ће бити поново убијене или отете, а публика ће почети да тражи нови “занимљив” случајем у којем опет неће урадити ништа како би помогли или спријечили да нам се такве ситуације више никад не понове.
Александар Стојановић
