Када је Свети Сава, оснивач Српске Цркве и државности, ходио стазама Свете земље, оставио је неизбрисив траг у историји нашег народа. Данас, скоро осам векова касније, Његова Светост Патријарх српски Порфирије корача истим тим стазама, не само као ходочасник, већ као духовни вођа који нашу Цркву и народ враћа на извориште хришћанства – у Јерусалим.
Догађај који је 2. априла 2025. године одјекнуо светом православља – света Литургија коју је патријарх Порфирије служио заједно са Његовим Блаженством Патријархом јерусалимским Теофилом на Голготи, у цркви Васкрсења Господњег – није само историјски тренутак. То је тренутак који нас подсећа да, иако нисмо велики по броју, ми Срби смо значајни по духу и вери. Патријарх Порфирије постао је први предстојатељ једне Православне Цркве, мимо домаћина – Патријарха јерусалимског, који је служио Светом Гробу.
Такође, Његова светост Патријарх Порфирије одликован је највишим признањем Јерусалимске патријаршије – Орденом Великог крста, привилегијом коју мали број људи има.
Прва званична посета
Ако изузмемо одлазак у Русију (састао се са патријарком Кирилом), где је патријарх Порфирије боравио због сахране блаженопочившег епископа Антонија, и одласка у новопризнату Охридску архиепископију, где је природа новонастале ситуације тако нешто захтевала, овај одлазак у Јерусалим можемо посматрати као прву званичну посету нашег патријарха другој Помесној цркви.
И није случајно што је патријарх Порфирије отишао баш тамо где је све почело. Јерусалимска патријаршија представља једну од пет Помјесних цркава које чине древну Пентархију (поред ње ту су још Рим, Цариград, Александрија и Антиохија), а не би било претенциозно рећи да је Јерусалим „Мајка црква“. Ово је значајно у времену када Цариград покушава наметнути наратив да њима припада то право у Православном свету.
Такво понашање цариградског патријарха, које је више маћехинско него мајчинско, довело је до тектонских поремећаја у читавом Православљу. И патријарх Порфирије својом посетом шаље управо поруку: „Јерусалим је свима мајка“.
Македонско питање
Господ је тако уредио ствари да ће се трвљења у православном свету прелити и код нас, те да ће нам по Божијој промисли припасти велика улога. Тако је македонско питање, можда за српски народ болно, постало питање где је Српска црква стала у одбрану канонског поретка православља.
Охрабрен у својим ставовима на украјинском питању, патријарх цариградски Вартоломеј, одлучио је да слично поступи у македонском питању. Не поштујући канонски поредак и право Српске цркве да питање у Северној Македонији једино она може да решава са тадашњим расколницима, патријарх Вартоломеј поново је посегнуо за аргументом да је он представник „мајке цркве“ и да му припада право да ово питање он решава.
Тако се појавила бојазан да у територију која по јурисдикцији припада Српској цркви, уђе Цариград и призна тадашње расколнике, а у том би положај српских светиња, српске културне баштине и духовног наслеђа био вишеструко тежи.
Решавањем овог питања на начин како је решено – тако што је Српска црква дала аутокефалност Охридској архиепископији, ствари су враћене у канонски поредак. Како? Тако што аутокефалност може да даје искључиво „мајка црква“, односно аутокефалност се може тражити само од оне цркве од које се неко одваја. Тако су и Македонци признали Српској цркви право мајке цркве, што у будућности може много да значи. А корисност таквих односа се види већ данас, када клир Српске православне цркве по први пут након више од пола века може да служи у светињама које су подигли српски владари.
Но, ово питање значајно је у ширем контексту за читаво Православље – како је речено, ствари су враћене у канонски поредак. Томе у прилог говори чињеница да је гест Српске цркве похваљен од стране Руске цркве, а осуђен од стране патријарха Вартоломеја.
Допринос Православљу
У светлу најављене Пасхалне уније између Рима и Цариграда (опширније ОВДЕ), ово је вишеструко значајно. У томе је веома значајна улога патријарха Порфирија који се показао као вешт дипломата, а пре свега истински православац који стоји на бранику божанског поретка цркве.
Најављена Пасхална унија, како је то сјајно описао митрополит зворничко-тузлански Фотије, представља озбиљну опасност да се велико питање хришћанства решава „преко кољена“. Тачније, да се јединство цркава реши на мала врата, без ширег консензуса и дубљег решавања свих недоумица и спорних питања. И то на начин да се већина Помесних цркава (од којих су многе у веома лошем положају, међу којима је и Цариград) малтене буду доведене пред свршен чин – или сте део уније или ћете бити проглашени за отпаднике.
Такав вид насилног решавања вишевековног питања дефинитивно би био поражавајући за Православље, а једини победник био Рим.
И да уважимо чињеницу лошег положаја и изазова са којима се сусрећу бројне Помесне цркве, то не значи да треба ићи линијом мањег отпора и управо ту Српска црква игра веома значајну улогу.
Предводник одбране Православља
На раскршћу Истока и Запада, као малобројна, али по Божијем благослову велика, Српска црква постала је својеврсни предводник одбране Православља. А част коју је доживео патријарх Порфирије у Јерусалиму показује да ту улогу препознају и друге помесне цркве.
Сваки српски првојерарх за свог живота добије важно место у историју и своју улогу у животу Цркве. Претежно су то унутрашња питања и нашег опстанка, а ријеткима припадне и много шира, самим тим и комплекснија улога.
Православни свет налази се у тешком стању, једном од најтежих у неколико последњих деценија, па и векова. Све је ескалирало након „украјинског питања“, због чега су нарушени односи међу бројним црквама. А нејединствени смо слаби.
Зато је мисија патријарха Порфирија, који представља читаву Српску цркву, светосавска и васељенска. Показује да је достојан трона на којем седи. Док га многи оптужују за индферентност по многим питањима, он храбро носи крст који му је припао.
Свети Сава је у своје време у Јерусалиму основао болнице за сиријске ходочаснике и обезбедио место за српске монахе у тамошњим манастирима. Данас, патријарх Порфирије наставља ту мисију, не само као чувар традиције, већ и као визионар који нашу цркву позиционира као мост између Истока и Запада, између прошлости и будућности. Његова мисија надилази границе нашег народа – она је мисија целог православља.
Време ће показати колико су велика дела нашег патријарха, али оно што је сигурно јесте да је он на правом путу – путу Светог Саве, путу истине и вере. А ми, као народ, можемо само да будемо поносни што имамо таквог духовног оца у временима када је вера на испиту, а православље на новом распећу.
