Дубоке поделе, чији темељи су мржња, претвориле су нас у слепце. Истина не само да се не види, него сваки покушај да о њој отворено причате доводи вас у опасност да будете разапети, проказани и каменовани. Док нам причају о „неопходности помирења и међусобног уважавања“, ускраћују нам слободу да кажемо ко смо, шта смо и терају нас да сами себе пљујемо.
У тој неправди где само траже, нестала је љубав. Она истинска, братска, која грли сваког човека. Она која нас не спречава да другог поштујемо и волимо само зато што другачије мисли, где се не мери чија мука, страдање и жртва је већа. И сваки излет те братске љубави биће дочекан на нож од оних који нам сваки дан причају о заједничкој будућности, уважавању и сарадњи.
Игуман Лука
Пример је и архимандрит Лука (Бабић), игуман манастира Карно код Сребренице. Човек који својом добротом озари сваку просторију у којој се појави, чија љубав омекша свако срце. А најкраће и најбоље га је описао проф. Др Саша Кнежевић: „Ја бих у монашко правило службе увео Лукин осмех“.
Игуман манастира Карно архимандрит Лука поје малим српчићима 😍 pic.twitter.com/AdAxz03SaE
— Александар Стојановић (@Kleronovinar) January 23, 2025
На тој љубави, на том осмеху није игуман Лука само подигао храмове, него је проносио и сведочио живу веру, пригрлио све људе. Али их учио и да не забораве ко су и шта су. Учио их је да није српски, а ни православно да смо погнуте главе. Да поштовање туђих жртава, туђе патње није такво где ћемо заборавити своју традицију. Знао је он, а научио је од најбољег – владике Атанасија – да измирења и братске љубави са другима нема ако ће се било шта прећуткивати, ако ћемо тактизирати.
Дошао је тихо и почео да обнавља. Прво манастирски комплекс, а онда и верни народ. Док је са њима подизао храм, у њима је васкрсавао живог Бога. Радио је тихо и полако и саградио много. И то су му изгледа замерили. Што је зауставио једно самопонижавање које желе да нам наметну у тој страдалној Сребреници.
Није Лука градио из мржње према другима, него из љубави према своме. Није он понижавао туђе жртве, него поштовао своје. И то му је, за федерална мерила, највећи грех.
Ремети планове Бошњацима
Игуман Лука пореметио је планове разних центара да се од Сребренице направи бошњачка Мека, на коју само они имају право, а сви други или да оду или да се понашају тако да никада не смеју рећи да су Срби православци. А тако је и сада, када је кренула најновија хајка на овог часног човека.
Наш отац Лука тренутно је изложен лажним оптужбама од стране исламских фан*тика и медија којима сметају српска гробља. Они су уклонили крстове са гробова стрељаних Срба, који су на том месту положени у време Првог светског рата, а које је отац Лука поново поставио у настојању да… pic.twitter.com/8FyhR7xTCY
— Севастократор (@Sevastokrator3) January 23, 2025
Тако су по старом добром рецепту, муслимански медији, као чувари ватре бошњачке жртве, покренули хајку изврћући чињенице и реалност. Од једног дубоко људског чина, да се бар међу мртвима, на гробљу, врати правда федерални медији су направили (још једну) кампању против игумана манастира Карно. Тако су потпуно изоставили да су на том гробљу све до 2011. године почивале кости српских жртава из Првог светског рата када су пренети у Тузлу.
На молбу чланова породице један Бошњак је вратио крст Петра Ђурића стрељаног 1914. године, а постављени су и крстови Илији Јовановићу и Митру Јефтићу. Након тога, крстови су почупани и оскрнављени гробови. За бошњачке медије то је скрнављење муслиманског мезарја, а злочинац је игуман Лука.
И можда неке ствари игуман Лука не ради добро, али сигурно би о њима медији писали. Овако, имају потребу да лажу и пакују. Но, оно што је највише боли је управо то прећуткивање свему ономе што је претходило. Као и кад медији ћуте на ствари попут оне да је ловачки пас, потпредсједнички, ушао у цркву и угризао игумана.
И није тај пас наудио игуману, као што му неће ни овај чопор медијских хијена. Али баш овакве ситуације опомињу да они не желе само да ћутимо о својој прошлости, него да је потпуно негирамо, па чак и да је исмејемо. И управо их боли то што игуман Лука не ћути, што је свој на свом, што је српски патриота.
Њима би добар духовник био само онај који се ћутљиво моли. Али Лука није од тих. Он је ученик владике Атанасија и митрополита Амфилохија. И ту чињеницу треба добро сви да упамте. Јер је он од младости научен како да трпи камење, ударце и пасје угризе. Он је научен како да не упадне у њихово блато и како да задобије вечност.
