Када се погледа карта Босне и Херцеговине, једна од првих ствари која се примети јесте да је граница између Босне и Србије река Дрина. Међутим, такође је приметно да та граница иде источније од Дрине односно источно од Вишеграда. Да ли је то случајно?
Одговор на ово питање је први дао српски историософ Жарко Видовић (1921 – 2016) у разговору који је обавио у емисији на ТВ Приштина те 1991. године. У том разговору је урадио нешто што не може, а да не привуче пажњу. Жарко Видовић је пред камере показао карту фрањевачке провинције Босне Сребрене из 1762. године, а на тој карти границе поменуте фрањевачке провинције се готово у потпуности ПОДУДАРАЈУ СА ДАНАШЊИМ ГРАНИЦАМА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ! Објашњавајући ову
подударност, Видовић је навео да је реч о томе да су фрањевци намерно тако устројили границе јер су хтели да уграбе манастир Милешеву која је тад била велики духовни центар код Срба. Наравно, у границе провинције нису хтели да ставе простор на којем се налази манастир Милешева да не би било сувише очигледно. Другим речима, фрањевци су се при одређивању граница њихове провинције руководили прозелитским разлозима. У једном моменту, Видовић спомиње и фра Филипа Ластрића, а на крају он спомиње да су фрањевци учествовали у раду ЗАВНОБИХ-а (Земаљско антифашистичко веће народног ослобођења Босне и Херцеговине) и АВНОЈ-а, те су сходно томе пресудно утицали на то да републичке границе БиХ буду подударне оним границама из 1762. године.
Стога, овај текст ће бити покушај разраде поменутих навода Жарка Видовића (на том снимку он наводи још неке тврдње, али оне неће бити предмет садашњег разматрања). Не претендујем да ћу дати одговор на сва питања, али мислим да је добро да се бар ова тема отвори, да се поставе неке полазне тачке одакле ће се кренути у потпуније расветљавање овог питања.
Пре него што се приступи обради навода Жарка Видовића, требало би ради јасније представе о овој теми најпре разјаснити неке појмове који се везују за фрањевце и за саму фрањевачку провинцију Босну Сребрену.
За разлику од православне цркве, римокатоличкој цркви је својствено постојање монашких редова. Један од тих монаших редова (поред бенедиктанаца, доминиканаца, језуита и других) јесте и францискански (фрањевачки) монашки ред или како се он званично зове Ordo fratrum minorum (Ред мале браће). Оснивач монашког реда је био Франциско из Асизија (1181 – 1226) или како је познатији на српским просторима, Фрањо Асишки. Отуда се тај монашки ред назива францисканцима односно фрањевцима. Такође, они се називају и фратрима (у називу реда је реч fratrum што је генитив множине од речи frater што значи брат), те они који припадају том монашком реду увек испред свог монашког имена имају ознаку ,,фра” (на пример, фра Петар, фра Грго, фра Мијо итд.). У почетку, фрањевачки ред је питања која се тичу организције монашког реда решавао на Генералном Капитулу који се одржавао у данашњој Италији, али будући да се монашки ред ширио и у просторном и у бројчаном смислу, родила се потреба да се фрањевачки ред, спрам просторног критеријума, подели на мање целине. Те мање целине су провинције и кустодије. Фрањевачка провинција обухвата већи простор, са већим бројем самостана. На челу провинције се налази провинцијал. Кустодије обухватају мањи простор и мањи број самостана и налазе се у склопу провинција, мада постоје и самосталне фрањевачке кустодије (Кустодија Свете Земље). На челу кустодије налази се кустос.
Што се тиче простора БиХ, фрањевци су присутни још из времена средњег века. За све време турског ропства, фрањевци су били једини римокатолички монашки ред на тлу БиХ, те се због тога створио посебан однос римокатоличке пастве према фрањевцима, али и специфичан менталитет босанских фрањеваца. Фрањевачка провинција Босна Сребрена (Bosna Argentina) настаје 1514. године. Кроз 17. и прву половину 18. столећа, Босна Сребрена је покривала велики простор, али ратови који су тих година вођени, довели су до појаве великих тешкоћа за фрањевце и њихову провинцију. Будући да је територија провинције обухватала, између осталог, простор Славоније и Далмације, после окончаних ратова (Велики Бечки рат 1683 – 1699, Аустријско -турски рат 1716 – 1718 и Аустријско – турски рат 1737 – 1739), стање за провинцију је постало веома тешко. Славонију и читав простор до Далмације је узела Аустрија, Далмацију је узела Млетачка Република, а остатак провинције је био под турском влашћу. Стога, Босна Сребрена се сада нашла у оквиру три државе и комуникација између њена три дела је била готово немогућа. Јединство провинције је било нарушено и из Босне је стигла иницијатива да се провинција подели. Тој молби је генерал фрањевачког реда Клемент Гуњони удовољио, те је 1757. године изврпио поделу провинције на три дела. Међутим, Босна је том одлуком сведена на ранг кустодије. Босански фрањевци су тада послали последњег провинцијала јединствене провинције, фра Филипа Ластрића (1700 – 1783) у Рим да Босни Сребреној врати статус провинције. Фра Филип је успео у свом послу. Стога, промена државних граница је утицала и на промену граница провинције. Према Аустрији граница је била на Сави и Уни, а остатак границе који није на овим рекама, је био повучен на начин који и данас представља границу између БиХ и Хрватске. Исто се односи и на Далмацију. Дубровачни су 1699. године, а не желећи да имају копнену границу са Млечанима, предали Неум Турцима, те отуда БиХ данас има излаз на море. Као што рекох, овако повучене државне границе су условљавале да и границе Босне Сребрене према северу, западу, југозападу и југу буду саобразне државној граници Турске са Аустријом и Венецијом.
Што се тиче источне границе провинције није јасно због чега су се фрањевци определили да граница провинције буде Дрина. Пре 1762. године, провинција је обухватала простор данашње Западне Србије. Аргумент да се у утврђивању границе поштовала управна подела Османског царства, не би могао да се узме у обзир будући да је у то време Зворнички санџак (а који је припадао Босанском пашалуку) обухватао простор са обе стране Дрине. Могуће је да су се водили оном чувеном да је Дрина граница Западног и Источног римског царства, а што римокатоличка црква узима за границу католичанства и православља. Међутим, зашто је на вишеградском правцу граница источно од Дрине? Део границе на североисточном правцу спрам Вишеграда односно граница на Тари је већ постојала и пре споменутог разграничења Босне Сребрене. Наиме, већ почетком 17. века туда је ишла граница између Зворничког и Босанског санџака. Та граница је и данас граница између Србије и Босне (Заовина, Тара). Могуће је да је фратрима та граница између санџака послужила као критеријум за утврђивање границе Босне Сребрене. Ипак, остаје нејасно по критеријуму је ударена граница према Прибоју. Читав тај простор је припадао Босанском санџаку, а у књизи Хазима Шабановића ,,Босански пашалук” не могу да се пронађу подаци који би прецизније описали границу између нахија као мањих управних јединица. На тај начин би се могло утврдити да ли су фрањевци полазили од граница нахија као критеријума за одређивање границе на вишеградском правцу. С тим у вези, вреди напоменути да је реч управо о правцу ка манастиру Милешева!
Оно што Жарко Видовић није споменуо, али представља још необичнију чињеницу, јесте то што се границе Босне Сребрене на југоисточном правцу у потпуности подударају са данашњом границом БиХ и Црне Горе! Подударност је евидентна. По ком критеријуму су фрањевци одредили границу на том правцу? Босански пашалук је обухватао и добар део данашње Црне Горе (оно што зову Старом Херцеговином) све до краја турске власти у БиХ 1878. Тај простор је улазио у састав Херцеговачког санџака (као мање управне јединице која је улазила у састав Босанског пашалука). Као и у случају са вишеградским правцем, у поменутој књизи Хазима Шабановића не могу се прецизно одредити границе нахија. На трагу реченог вреди још нешто напоменути.
Наиме, одредбама Санстефанског мировног уговора (члан 1) било је прописано да ће граница Црне Горе ићи Доброштицом, кроз Билећу и Корита па даље ће ићи на Гацко (у уговору је изричито наведено да ће Гацко да припадне Црној Гори). Граница би даље ишла до састава Пиве и Таре у Шћепан пољу, а одатле ка северу граница би ишла долином Дрине све до ушћа Лима у Дрину. Следом наведеног Црној Гори би припали Фоча и Горажде. Међутим, у Берлинском мировном уговору је граница одређена у члану 28 где се детаљно описује нова граница. Када се упореде мапе фрањевачке провинције Босне Сребрене са мапом границе БиХ (која је тад окупирана од стране Аустро – Угарске) и Црне Горе не може, а да се не примети подударност!
У погледу мапе фрањевачке провинције Босне Сребрене из 1762. године, Жарко Видовић је споменуо фра Филипа Ластрића. Нејасно је у ком контексту га је споменуо, али свакако фра Филипа Ластрића Хрвати држе за најчувенијег и најобразованијег босанског фрањевца у 18. столећу (притом је био и на челу провинције Босне Сребрене).
На крају, Жарко Видовић спомиње фратре који су учествовали на седницама ЗАВНОБИХ-а односно АВНОЈ-а. Он није навео имена тих фратара. Ја нисам успео да нађем да је неко од фратара учествовао на седницама ЗАВНОБИХ-а, али сам нашао да је један фрањевац учествовао у раду АВНОЈ-а. Реч је о фра Јосипу Јози Маркушићу (1880 – 1968), гвардијану (гвардијан је старешина фрањевачког самостана) фрањевачког самостана у Јајцу и провинцијала Босне Сребрене у више наврата. У хрватским чланцима фра Јосип се спомиње као човек који је био југословенски оријентисан. Не само то, него је од стране осталих Хрвата и фрањеваца био нападан као издајник, србофил и Југословен. Он ће 23. септембра 1949. године отићи код Јосипа Броза у Београд не би ли олакшао положај фрањеваца који је био тежак након Другог светског рата. Због те посете је такође био нападан, али је врло занимљиво да је њега из емиграције бранио фра Доминик Мандић (1889 – 1973), фрањевац нескривених србофобних светоназора (тврдио је да Срби потичу од Мавара које су Римљани населили на Балкану, а за српско становништво у БиХ је тврдио да је реч о Хрватима који су поправослављени) говорећи да не треба нападати фра Јосипа будући да он ради на томе да се сачува оно што се може сачувати. Такође, фра Јосип је у времену Краљевине Југославије био против тога да се територија БиХ цепа између Срба и Хрвата. У препискама са јавним радницма у првој половини 20. столећа, приметно је да је фра Јосип БиХ посматра као јединствену територију. После, у току Другог светског рата, а како је било јасно да партизани добијају рат, фра Јосип је био заговорник идеје да Босна и Херцеговина добије политички субјективитет односно да се иста образује као федерална јединица. Е сад, каква БиХ? Једино она у границама из 1762. године, односно оне границе које је потврдио Берлински конгрес 1878. године! Стога, могуће је да је Жарко Видовић управо мислио на фра Јосипа када је спомињао фратре који су седели на седници АВНОЈ-а, а који су битно допринели да границе БиХ остану овакве какве су данас.
На основу свега наведеног, може се закључити да су границе Босне Сребрене на северном, северозападном, западном, југозападном и јужном правцу одређене због објективних разлога који су произлазили из чињенице да је Турска изгубила поседе у прекосавским и прекодинарским крајевима, односно да је територија провинције била подељена између три државе. Међутим, пажњу привлачи граница провинције која је одређена на источном и југоисточном правцу при чему се не може утврдити да ли су при утврђењу граница провинције полазили од управне поделе Османског царства. Стога делује да је тврдња Жарка Видовића истинита. Такође, врло је индикативно да се границе фрањевачке провинције Босне Сребрене из 1762. године потврђују као границе Босне и Херцеговине на Берлинском конгресу (и то као државне према Црној Гори, Србији, а формално и према Турској од 1908. године и то баш на том вишеградском правцу!), а потом као републичке границе 1945. године које су се 1992. године преобразиле у државне границе. На крају, изгледа да је једини разлог зашто су се фрањевци определили да на вишеградском правцу граница буде источно од Дрине, управо онај прозелитске природе, односно жеља да се докопају манастира Милешеве…
Александар Мандић за Компас инфо
