Обронцима Проклетија и Паштрика пролази граница између Србије и Албаније или још прецизније између Метохије и Албаније. Срби су на падинама Проклетија почели релативно рано да нестају услед шћипентарског таласа који је у више наврата плавио Метохију (говоримо о периоду турске владавине). У оквиру тога, Шћипентари су често пљачкали стада оваца по обронцима Проклетија што је пресудно допринело да наш живаљ нестане на том простору (било је Срба касније на том простору који су досељени између два рата. Махом су били са простора Црне Горе).
У блиској прошлости, ти простори ће постати познати због оружане агресије из Албаније и то најпре ударом на караулу Кошаре, а потом и на караулу Горожуп. Караула Кошаре, која је нападнута на данашњи дан, је управо нападнута из правца Тропоје. Тропоја је деведесетих година била позната по томе што се живот тамо одвијао ван правних оквира шћипентарске државе (услед финансијског краха земље 1996. године што је земљу одвело у општу анархију па чак и у краткотрајни грађански рат). Такође, за Тропоју се везује да је тамо био центар за диверзантску обуку коју су прошли припадници терористичке УЧК.
Тропоја је заправо древно српско Требопоље. Реч је о првом од десет села које се спомиње у Дечанској хрисовуљи 1330. године. У њему су била четворица свештеника:поп Рајко, поп Прибоје, поп Добросав и поп Милован Пеничић. Требопоље је било центар древне српске области Алтин. Алтин је био забачен крај, али су се наши преци у том крају бавили рударством и свиларством, а будући да је Алтин био у власништву Дечана, радили су низ других послова који су били у вези обавеза које су имали према манастиру. У Алтину се као младић подвизао Светар Петар Коришки, али је одатле побегао јер није могао да буде у осами. Људи су му стално долазили по савет и утеху. На крају је побегао на Метохију, у Подгор. Свети Петар Коришки се подвизао крај храма Светог Петра и Павла који се налазио крај села Грева (данашњи Гријај). Руски конзул Јастребов је у другој половини 19. века затекао рушевине тог храма. Није ми познато да ли је у нашим данима нешто остало од тог храма…..Такође, у хрисовуљи се као алтинско село спомиње село Буњане које је имало попа Драгана Чртала.
Почетак краја српског Алтина је почето те судбоносне 1389. године када је дошло до турске провале у тај крај. Алтин је добро пострадао. Алтин је био српски и у 15. веку, али како се турска власт укорењивала, почео је процес турчења и арнаутешња. На крају је тај простор потпуно изгубио српски призвук и што је најтрагичније отишао је потпуно у заборав. Требопоље је постало Требопој, а онда је на крају постао Тропоја. Буњане које је имало попа Драгана Чртала постаде Буњан што веома личи на данашњи Бујан. У Бујану је одржана конференција крајем 1943. и почетком 1944. године у којем је тражено да се КиМ припоји Албанији. Дакле, постоји вероватноћа да је Буњане постало Бујан. На крају, у Алтину је у 15. веку настало село Вучидол. То село је познато по томе јер је родно место Саљи Берише, некадашњег шћипентарског премијера, али свесрдног заступника идеје о Шћиперији Натураљ. Било би добро кад би Саљи Бериша објаснио шта Вучидол значи на шћипентарском језику.
На Алтин се надовезилао Патково. Патково је стара српска област која се простирала обронцима Паштрика. Другим речима, Патково је данас подељено између Србије и Албаније. Област има и друго име које је добило још за турског времена. Хас. Хас је у турском правном систему ознавачо султанов посед. У турско време област Хаса је била позната по томе што са њега нису убиране никакве дажбине. Јастребов је забележио предање које му је испричао старац Ахмед из села Ељшан. Он вели да је неколико села, а међу којима су његово село Ељшан као и Крума, ослобођена од плаћања дажбина султану зато што су се њихови преци без икаквог отпора потчинили турској власти и који су се као такви истакли у турском заузимању Призрена 1455. године. Ако је ово тачно, закључак је следећи. Реч је о конвертитима, потоњим Арнауташима који су помогли Турцима да заузму Призрен, а потом целу Метохију и Косово. Управо отуда, из тог југозападног дела Паткова, нападала се караула Горожуп и положаји наше војске на падинама Паштрика. Не само то. Крума, коју је султан ослободио од дажбина, је она иста ,,проклета Крума“ о којој пише Михаило Меденица и коју је исти походио, она иста Крума ГДЕ СУ ВАЂЕНИ ОРГАНИ НАШИМ ОТЕТИМ СУНАРОДНИЦИМА СА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ! Сам Шћипентар из Призрена који је Меденицу водио у Круму говорио је да њих из Круме нико не воли, да чак и остали Шћипентари зазиру од њих.
Дакле, као што је то небројено пута било у нашој историји, бивши сународници су били ти којима су руке крваве до рамена. Из Тропоје, древног српског Требопоља и из осталих крајева српског Алтина, ишле су колоне терориста УЧК и осталих шћипентарских бојовника у јуриш на Кошаре. Из старог српског Паткова (тачније његовог југозападног дела) ишао је напад на момке на Горожупу. Из древног Алтина и Паткова нападале су се међе древне Метохије. Врхунац је био злочин у Круми, злочин који су вршили они чији су се преци, по предању, добровољно предали султану, а потом са њим кренули у јуриш на Призрен и на остатак Србије….
