Алекса Шантић био је истакнути српски песник, рођен 27. маја 1868. године у Мостару, који је оставио значајан траг у књижевности. Рођен је у породици трговаца, зато се и он школовао за трговца и то у Љубљани и Трсту. Након завршених школа вратио се у родни Мостар. Мостар је затекао у пустоши након херцеговачког устанка који је подигнут против Аустрије.
Шантић је почео да ради у трговини свог оца, где је највише читао књиге и неке листове до којих је могао да дође. Тек је након неколико година напокон почео и да пише. Укључио се и у књижевни, али и друштвени рад у својој заједници, чиме је почела и његова књижевна каријера.
Узор су му били Илић и Змај
По узору на Војислава Илића и Змаја, писао је песме у којима је испољавао своје емоције, најчешће бол и разочарење, али такође и поезију с национално обојеним идејама, приказујући социјално стање српског народа те народни пркос против освајача. Све то писао је из неке особне перспективе, чиме су песме испадале изразито родољубиве.
Његово стваралаштво обухвата различите теме, али је најпознатији по лирским песмама које су често романтичне, меланхоличне и повезане с љубављу, природом и родном земљом.
Шантићева поезија често одражава утицаје оријенталне и европске књижевности. Био је дубоко везан за свој родни град Мостар, а мотиви као што су Неретва, Стара чаршија и мостови често се појављују у његовим делима. Песме као што су „Емина“ и „Остајте овде“ сматрају се класицима наше књижевности.
Шантић је почео да пише за новине и часописе. Био је сарадник у часопису „Голуб“, „Босанској вили“, „Јавору“, „Отаџбини“ и другима. Био је и један од првих уредника „Зоре“, покренуте 1896. године. 1888. године основао је Српско певачко друштво „Гусле“, како би почео да жири националну свест међу својим народом.
1902. године Шантић је намеравао да се пресели у Женеву, али не могавши тамо издржати, након три недеље вратио се у Мостар. Неко време живео је у Борцима код Коњица, али онда је 1913. године био протеран из Мостара од стране аустроугарске власти. Био је ухићиван и затваран, најчешће управо због садржаја својих песама.
1914. године Шантић је посатао дописни члан Српске краљевске академије
За време живота написао је и објавио преко 800 песама. Међу њима су најпознатије „Емина“, касније претворена у севдалинку,“Остајте овдје“, „Моја отаџбина“, „О класје моје“, „Што те нема?“, „Под крстом“, „Вече на шкоју“ и многе друге.
Шантић је живео у време када је Босна и Херцеговина била под османском влашћу, а његова поезија одражава дух тога доба. Био је и политички ангажован, подржавајући идеје о слободи и независности. На жалост, живот му је прерано оконачан 1924. године, али је оставио трајан допринос нашој књижевности и остао вољен међу читаоцима.
