Често чујемо да је наш циљ да нађемо смисао, пре свега нашег живота и постојања, па и читавог света, појединачних догађаја или појава. Налажење смисла се сматра условом одржавања и стицања нашег душевног и духовног, па последично и телесног здравља и равнотеже.
С друге стране, тежња за смислом критикована је као репресивна и ограничавајућа, најпре полазећи од става да ове или оне идеје о смислу долазе од одређених ауторитета, инстанци моћи, или су резултат наих сопствених пројекција, слабости, предрасуда, (само)обмана, које нам помажу да опстанемо у свету пуном неизвесних и непредвидљивих исхода.
Смисао као идеја
Смисао заиста не може бити некаква апстрактна и једнозначно формулисана идеја (или склоп идеја), коју од тренутка када смо је спознали и прихватили само механички следимо и реализујемо у конкретности нашег живота. Такође не може бити нешто прихватљиво и обавезујуће за сваког, без обзира на индивидуалне разлике, као што не може бити само нешто апсолутно и само наше, појединачно, изоловано од свега и свих. Ако би свако имао само свој смисао, општење и заједништво би били немогући, као што би усвајање само једног и непроменљивог, позитивно формулисаног смисла који све и сваког обавезује и од свих се очекује, поништило сваку појединачну вољу и друштво претворило у мравињак.
Дакле, смисао је опасна реч, коју не треба узимати здраво за готово. Смисао нечега је његова срж, суштина, оно ка чему то нешто тежи и у чему се остварује и то је лако схватити када говоримо о смислу постојања кашике, на пример, или чак дрвета и цвета. Али шта ћемо са човеком? Да ли је његов смисао само у домену материјалног преживљавања или стицања, опстанка, производње и потрошње?
Човек и друштво
Наравно, смисао постојања неког човека није одвојен од конкретних друштвених и културних околности човековог живота, па тако и оно што ради, што производи па чак и троши, не може бити неповезано са питањем смисла. Смисао није апстрактна идеја, нити некакав етерични ентитет без овоземаљских примеса, идеал неповезан са светом и животом, и то баш овим и оваквом светом и животом, овде и сада, а не замишљеним, жељеним, пројектованим, прошлим или будућим.
Смисао је тако питање одређене целине и целовитости и питање искуства и доживљаја (егзистенцијално пре него есенцијално), једно усмерење нашег живота које покреће наше најдубље енергије, које нас буди из учмалости, инерције и пасивности. Оно што нас дубоко и постојано греје и осветљава, то је смисао или долази он неког смисла. Оно што нас ослобађа и испуњава, што нас чини стварним и стварнијим, то је смисао.
Владика Данило Крстић је реч логос волео да преводи као „смисао“, што овај појам у јеванђеоском контексту доводи у директну везу са Христом као богочовечанском личношћу. Смисао дакле није ствар, предмет, идеја, воља, емоција, него личност, и то она чијој иконизацији тежимо, којом ваља да се иконички уподобимо, откривајући и достижући сопствену пунину и назначење, односно ослобађајући свог унутрашњег човека ка васкрсном и васкрсавајућем преображају целине наше личности као психофизичког јединства, са есхатолошким исходом.
Тако гледано, смисао је истовремено и општи, заједнички и појединичан, чак апсолутно појединачан, пошто свако има свој пут остварења сопствене личности, јер је свака личност јединствена и непоновљива, али истовремено укотвљена и усмерена творачким актом и благодатним усмеравањем, односно бригом Тројичног Бога кроз читав наш живот.
Смисао, из те перспективе, не сме бити идеолошка апстракција макар поткрепљена и „хришћанском“ реториком, него живи живот, оно што сваког од нас буди из овосветског дремежа, буди на живот, буди за себе истинитог и истиниту реалност света, за свог унутрашњег човека, као и за друге – оно захваљујући чему се осећамо живима и истински живимо.
А ту нам не може нико дати нешто што већ немамо у себи, већ евентуално само помоћи да ту клицу нађемо и развијамо је на себи својствен начин, у слободи и са одговорношћу. А то тражи зарањање у себе, суочавање са собом, са собом као старим и палим бићем, за шта је тек мало ко од нас спреман и кадар, и то углавном само на махове. Али у томе је смисао и то је оно што смисао буди у нама, на шта нас покреће, иначе је свака прича о смислу само обмана и лаж, питање моћи а не љубави, ропства а не слободе. Рецимо себи да је смисао Христос и све ће нам бити јасно, биће нам осветљен пут. А даља борба је пре свега на нама самима, у сталном и живом додиру и општењу са тим смисли, уз успоне и падове, просветљења и замрачења, све до краја живота и света оваквог какав је, до краја времена.
Владимир Коларић, писац