нем. Serbischer Psalter, лат. Codex Monacensis Slavicus
У Државној библиотеци у Минхену чува се, поред осталих драгоцених словенских рукописа, и чувени српски псалтир из последње четврти XIV века
Рађен је или за кнеза Лазара (1371—1389) или за његовог сина Стефана (1389—1427) и има преко двеста страница, димензија 28 x 19.5 cm, од чега се на њих 148 налазе илустроване минијатуре.
Касније је припадао библиотеци Ђурђа Бранковића (1427—1456) и сматра се да га је неко од његових потомака однео у фрушкогорски манастир Привина Глава].
Патријарх српски Пајсије I (1614—1647) га је пронашао у манастирској ризници и позајмио га, да би псалтир укоричио и преписао 1629. године. Овај препис је касније завршио у Народној библиотеци Србије и уништен је током нацистичког бомбардовања Београда 06.04. 1941. године. Оригинал псалтира је током Великог бечког рата, један баварски официр 1688. године узео из манастира и понео са собом, да би га 1689. године поклонио манастиру Готесцел, у Баварској шуми. Књига 1782. године прелази у манастир светог Емерама у Регензбургу, а од 1810. године се налази баварској краљевској библиотеци. Псалтир је први објавио Ватрослав Јагић, 1906. године
Писан је српском редакцијом црквенословенског језика, старом унцијалном ћирилицом, а данас је део колекције Баварске државне библиотеке, из Минхена.
Оригинал псалтира је током Великог бечког рата, један баварски официр 1688. године узео из манастира и понео са собом, да би га 1689. године поклонио манастиру Готесцел, у Баварској шуми. Књига 1782. године прелази у манастир светог Емерама у Регензбургу, а од 1810. године се налази баварској краљевској библиотеци. Псалтир је први објавио Ватрослав Јагић, 1906. године, али то издање није објављено у Србији, и тако је Минхенски псалтир, једна од највреднијих књига за српску историју културе практично недоступна нашој јавности.
