Василије Трбић је рођен 11. октобра 1881. године у селу Бело Брдо, код Даља, у источној Славонији (тадашња Аустро-угарска) 1881. године од оца Јевта и мајке Миле. Његова породица, како сам наводи, пореклом је из Барање, из села Јагодњака.
Његов прадеда Јефто је приморан да, са својих пет синова, побегне из родне куће и да се склони од одмазде зато што је, у одбрани имања и домаће части, убио неког мађарског немеша (племића). Један од тих синова, Василијев деда Јефто, око 1790. године, баш у време када су Срби у Угарској добили своја грађанска права, населио се у Белом Брду.
Као вредни домаћини његови родитељи и рођаци су се за веома кратко време успели материјално стабилизовати. Покуповали су лепа имања и у главној улици села направили преко двадесет кућа. Дошла је, међутим, 1848. година и тешка економска криза у којој је већи део народа, укључујући и његову породицу нагло осиромашио. Успели су само да му омогуће основно школовање у Белом Брду.
Школовао се у Осечкој гимназији, али се његов животни пут радикално мења
С обзиром да није био једино њихово дете, нису знали шта даље са њим. Ипак су се одлучили да га пошаљу у осечку гимназију, али игром случаја његова судбина и животни пут те 1892. године се радикално мењају.
Бригу о њему преузима његова рођака, учитељица, и уписује га у параћинску гимназију где завршава прва два разреда, а затим, заједно с рођацима, прелази у Алексинац где наставља и завршава школовање. Затим ради код једног марвеног лекара за стан и храну. Одатле бежи у манастир Св. Роман близу Делиграда где је научио правила црквене службе, али и обављао најтеже физичке послове.
Хиландар и духовно уздизање
У међувремену проучава дела Доситеја Обрадовића и, у пролеће 1898, одлучи да оде у манастир Хиландар и да покуша да се упише у богословску школу у Кареји. Цео тај пут преко Бугарске и Турске прелази пешке и, уз срећну околност, успева да на Благовести, 26. марта исте године, уђе на капије Хиландара.
У школи у Кареји остаје четири године где, поред старогрчког, изучава и новогрчки и бугарски језик. Са том дипломом стиче право да буде учитељ и свештеник у Грчкој, али и да иде на више теолошко образовање на Халки и на теолошком факултету у Атини. Како сам изјављује, био је формиран човек, иако је имао свега 21 годину. Почео је и да сарађује у часопису Цариградски Гласник.
Инцидент у Солуну и преокрет у животу
На његов даљи пут битно су утицала два непланирана догађаја. Први је туча између групе ученика из Српске гимназије који су били на једномесечном одмору у Солуну и једне групе србомрзаца. У тучи је убијен један човек, а један је теже рањен. Актери у тучи преко Солуна побегну у Београд, а као саучесника оптуже Василија, иако он није имао никаквог физичког удела у томе.
Други догађај је бацање бомбе на француски пароброд у солунском пристаништу. После тога догађаја Турци отпочињу жестоку рацију против свих оних који говоре словенским језиком. Василије је био свестан ситуације и одмах се из центра Солуна упутио у забачене турске махале у које жандармерија обично не долази.
Одједном се, међутим, пред њим појавио један жандармеријски пуковник који му је рекао да приђе, а кад је пришао он је извадио корбач и почео да га туче. Василије је без много размишљања извадио каму коју је непосредно пре тога добио од каваза Фехима и са њом буквално приковао жандарма за капију.
То је, уједно, био и крај његове идеје о даљем школовању, али и почетак његових мука, прикривања и чврсте одлуке да напусти монолитност свештеничког живота и да се придружи српској акцији у Македонији.
Лет четничког војводе у поробљену отаџбину
По доласку са Крфа на солунски фронт наша је војска заузела одређене положаје и постепено ступала у дејство. Наши су добро знали какве прилике владају у окупираној Србији и Црној Гори и каква зверства окупатори чине над нашим становништвом. Кад су непријатељи у пролеће 1917. године почели регрутовати наше мушко становништво од 15 до 50 година, цео свет је почео бежати у шуму.
Настали су црни дани за наше становништво под окупаторима, о чему најбољу слику дају прикупљени подаци од стране пок. проф. Др Арчибалда Рајса.
У таквим моментима, поред борбе на фронту, требало је наћи начина да се одржи национални дух код народа који је остао под окупаторима и да му се наговести скоро ослобођење.
Тајна мисија преко непријатељске позадине
Стари национални борац, четнички војвода Василије Трбић, по одобрењу Врховне команде имао је да пређе у јужну Србију, и да се на лицу места увери о приликама које владају у окупираним крајевима. Поред тога, његово одашиљање у дубоку непријатељску позадину било је у вези са ступањем Румуније у рат.
Одлука је пала да Трбић авионом пређе у јужну Србију, по могућству изврши своју мисију, а потом да се врати на солунски фронт.
Подвиг изнад окупиране Србије
20. јуна 1916. године Трбић је стигао у српско-француску ескадрилу у Вертекоп, где је остао неколико дана ради припреме за пут. Полазак је био заказан 27. јула и тога дана у три сата изјутра ушао је у авион и пошао на пут. Његов пилот је био француски поручник Делкроа, а летели су на авиону „ниеупорт”. Време је било лепо и срећа их је пратила тако, да су без сметње приспели на одређено место.
Прелетели су преко Прилепа и даље између Скопља и Велеса и у 4,55 часова спустили се на планину Солунци, на месту званом „Велешка рупа“. Пилот Делкроа одмах се авионом вратио на солунски фронт, а Трбић се дочепао планина и пошао у извршење поверљиве мисије.
Трбић је своју мисију успешно извршио и тек у јануару 1917. године вратио се на солунски фронт са исцрпним извештајима о стању код непријатеља. Лет четничког војводе Василија Трбића у поробљену отаџбину било је право пожртвовање и велики херојски подвиг.
За то пожртвовање и успешно извршену мисију престолонаследник регент Александар одликовао је Трбића највишим ратним орденом Карађорђевом звездом са мачевима.
Породичне трагедије и политички успони
После Балканских ратова, населио се у Велесу и за време бугарске владе (1915–1918) Бугари су му убили оца. Његово име се у међуратном периоду среће неколико пута у вези са нечасним пословима и судом. Сведочио је 1917. године у Солунском процесу, против Богдана Раденковића и осталих оптуженика. Касније је био народни посланик и директор једног листа у југословенској држави.
Сведочио је 1929. године током суђења атентатору Пуниши Рачићу, због напада на хрватске вође Стјепана Радића и другове. Суђено му је јула 1936. године као саучеснику у групи атентатора (Арнаутовић и други), који су покушали напад на председника југословенске владе др Милана Стојадиновића. Осуђен је на четири године робије и исто толико губитка часних права. То је разлог што је његово име раније склоњено у дубоку сенку и нагли заборав.
Заборављени херој
Такав однос према њему наставили су и југословенски (нарочито македонски) комунисти. То „буржоаско“ наслеђе су просто преузели и доследно га наставили без обзира на чињеницу да он није могао бити третиран као политички емигрант јер фактички није то ни био.
Он је једноставно напустио дужност председника прилепске општине и испред немачке најезде одступио преко Грчке (породица му је остала у окупираној земљи са свим пратећим страдањима, патњама и невољама – са богатог имања прогнана у окупирани Београд без игде ичега).
Наставио је преко Палестине, затим Египта и Турске. Након годину дана поново се нашао у Египту и ту је дочекао крај рата. За цело време тог рата, Трбић се није везивао за југословенску владу, нити било који политички покрет. Самостално је, претежно о свом трошку – без подршке било које државне институције, преко својих веза и пријатеља приступио обавештајном раду.
Резултати до којих је дошао могу се поредити с подвизима чувеног руског обавештајца Рихарда Зоргеа, али све то за нову комунистичку власт није било довољно.
