Давне 1913. године, Јованка Бончић Катеринић, рођена у Нишу, постала је прва жена инжењер у историји Немачке, дипломирајући на Високој техничкој школи у Дармштату. Овај изузетан догађај забележиле су и тадашње немачке новине, међу којима и берлински лист Илустроване новине, који је на насловној страни објавио фотографију дипломаца са посебним нагласком на младу Јованку као пионира у области техничких наука.
У Немачкој је њен допринос остао препознат и признат и више од једног века касније. Универзитет у Дармштату и данас додељује награду која носи њено име — признање за посебна научна достигнућа у области материјала и геонаука намењено женама. Такође, једна од улица у овом немачком „граду науке“ названа је по њој, а њена биографија се налази и на званичној страници универзитета као пример истакнутог и историјски значајног студента.
Ипак, њен допринос на домаћем терену, посебно у Србији и Бањалуци, дуго је остао у сенци, упркос томе што је реч о једној од кључних фигура у архитектури и грађевинарству на нашим просторима у првој половини 20. века. Мало је познато да је Јованка Бончић коаутор пројекта Банског двора у Бањалуци, објекта који данас представља један од најзначајнијих архитектонских и културно-историјских симбола града. Била је чланица трочланог пројектног тима који је реализовао овај објекат, а њен допринос се сматра пресудним за изглед и квалитет пројекта.
Осим тога, њен животни пут је подједнако инспиративан као и њена професионална достигнућа. Током студија у Немачкој упознала је украјинског инжењера Андреја Катаринића, за кога се касније удала. Са њим је живела у царској Русији све до 1922. године, када се, услед последица Октобарске револуције, са породицом враћа у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Управо у том периоду настају њена најзначајнија дела у области архитектуре.
Јованка је стварала у духу српско-византијског стила, који је у међуратном периоду био веома заступљен у јавним и образовним објектима. Била је аутор бројних важних пројеката: зграде Учитељског дома, односно Женске учитељске школе краљице Марије, зграде Ветеринарског факултета, као и дела бањског купатила у Бањи Ковиљачи. Њено име повезује се и са реконструкцијом дела дома „Анкера“ у Балканској улици у Београду.
Сарадњом са другим значајним архитектама тог доба оставила је трајан печат и у области високог образовања. Учествовала је у изради пројекта зграде Правног факултета у Београду, у сарадњи са истакнутим архитектом Петром Бајаловићем. Поред тога, самостално је пројектовала болницу у Деспотовцу, гимназију у Смедереву и неколико зграда основних школа широм Србије.
За свој рад добила је значајна државна признања. Орден Светог Саве петог реда добила је 1928. године, док је 1938. године одликована Орденом Југословенске круне, такође петог реда. Упркос тим званичним признањима, након Другог светског рата њено име постепено је потискивано из јавности и струке, а њен допринос остао недовољно осветљен.
Данас, више од једног века након што је прва жена стекла инжењерску диплому у Немачкој, време је да се њено име врати у историјски, академски и културни контекст који јој припада. Јованка Бончић Катеринић није била само симбол пробоја жена у мушком доминираном свету науке и технике, већ и аутентичан творац дела која су и данас у функцији и сведоче о њеном стручном, естетском и културолошком значају.
Њен живот и рад заслужују више од повремених помена. Представљају материјал за научне студије, изложбе, па чак и филмску адаптацију. У времену када се све више говори о видљивости жена у науци и култури, Јованка Бончић је пример који надмашује временске и просторне оквире — пионирка, научница, архитекта, жена која је оставила неизбрисив траг у историји српске и европске архитектуре.
