Гаравице, мало место недалеко од Бихаћа, данас представља једно од највећих стратишта српског народа у БиХ током Другог светског рата. Током лета 1941. године, на овом месту је на најзверскији начин убијено преко 12.000 невиних људи, углавном Срба, али и Јевреја и Рома, од стране усташких формација Независне Државе Хрватске (НДХ). Тај злочин је извршен у веома кратком временском периоду, што Гаравице чини једним од најмонструознијих примера масовних убистава у Европи у том тренутку.
Након распада Краљевине Југославије у априлу 1941. године, нацистичка Немачка и фашистичка Италија створиле су марионетску државу под називом Независна Држава Хрватска (НДХ), којом је управљала усташка организација на челу са Антом Павелићем. Од самог почетка, НДХ је спроводила план систематског истребљења Срба, Јевреја и Рома са своје територије, уз подршку и учешће немачких и италијанских окупационих снага.
Усташе су јавно истицале своју намеру да „трећину Срба побију, трећину покатоличе, а трећину протерају“. Управо у том контексту се дешава масакр у Гаравицама — као део прве фазе геноцида, у којој се прибељежено истребљење десетина хиљада Срба у Босни и Херцеговини, Лици, Кордуну и Банији.
Злочини у Гаравицама
Током јула и августа 1941. године, усташке власти у Бихаћу су започеле систематску акцију хапшења српског становништва. Под изговором „регистрације“, „безбедносних провера“ или „пресељења“, људи су одвођени из својих домова — најчешће ноћу. Многи су били интелектуалци, свештеници, трговци, сељаци, жене, деца и старци.
Жртве су спровођене до оближње шуме Гаравице, где су убијани масовно. Многи су заклани ножевима, неки убијани маљевима или стрељани, а тела бачена у јаме или закопана у плитке масовне гробнице. Река Уна такође је постала гробница за многе од њих.
Процене броја убијених варирају, али се најчешће наводи број од 12.000 до 14.000 жртава, што Гаравице чини једним од највећих масовних гробља у овом делу Европе током Другог светског рата.
Одјек у јавности и након рата
Након ослобођења Југославије 1945. године, злочини у Гаравицама су документовани, али, као и многа друга стратишта, често су сводили на генерализовану „антифашистичку борбу“, без истакнутог етничког карактера жртава. Иако је злочин био познат, сећање на њега није увек било у првом плану, нарочито током послератног периода братства и јединства.
Меморијални комплекс Гаравице
Тек 1981. године, на месту страдања подигнут је Спомен-парк Гаравице, дело чувеног вајара Јована Солдатовића, који је аутор и неколико других значајних антифашистичких споменика широм Југославије.
Парк се састоји од скулптуралних елемената, стаза, зелених површина и симболичних ознака. Његов циљ је био да пружи место сећања, али и тишине и достојанства, какво заслужују жртве. Међутим, у периоду након ратова 1990-их, споменик је био потпуно запуштен, често вандализован, а чак су се одржавали и догађаји који су вређали сећање на жртве.
Тек у новије време, захваљујући појединцима, удружењима и неким институцијама, започето је обновљено обележавање годишњица страдања у Гаравицама, уз позиве за обнову споменика и достојно очување историјске истине.
Зашто је важно памтити Гаравице?
Гаравице нису само место масовног убиства — оне су симбол једног систематског и планског покоља који је имао за циљ истребљење читавог народа. Заборав таквог места значи дозволити да се историја понови. Меморијализација страдања у Гаравицама важна је за достојанство жртава, али и за едукацију младих генерација, како би се изградила култура мира, истине и одговорности.
