Позвали су ме једног дана Руси у њихов клуб, да одржим предавање и прочитам неколико својих песама – причала је касније Десанка Максимовић, сећајући се сусрета који ће јој променити живот. Тамо је упознала Сергеја Сластикова. „Да ли је то била љубав на први поглед? Вероватно! Али сигурно је било да је он био моја прва љубав и први мушкарац с којим сам се пољубила.“
Десанка је у том тренутку већ била зрела девојка, по много чему изграђена и у својој поезији, и у личности. Али, у љубави је тек прави почетак био пред њом. Сварнице које су плануле између ње и младог руског емигранта нису могле да остану непримећене. Ипак, када је Сергеј пожелео да је одведе пред олтар, она није одмах пристала.
Као најстарија у својој породици, сматрала је да пре удаје мора да „изведе на пут“ млађу браћу и сестре. У њеној скромној и дубоко одговорној природи било је нечег што јој није дозвољавало да себи приушти личну срећу док њени најмилији нису били обезбеђени. Сергеј је чекао, стрпљиво, годинама. И када је дан венчања коначно дошао, било је то као круна једног тихог, али снажног ишчекивања.
Сергеј Сластиков није био било ко. Био је кадет руске војне школе, кога су током Првог светског рата заробили Турци. Његова судбина била је испуњена лутањем и неизвесношћу, све док није пронашао пут до Београда. Тамо, у туђој земљи, нашао је љубав свог живота.
Венчали су се 1933. године. Убрзо по венчању, Сергеј је завршио глумачку школу и добио понуду за ангажман у позоришту у Скопљу. Ипак, ту прилику је одмах одбио, јер није желео да напусти Београд, нити да се одвоји од Десанке. Његова љубав није тражила позорницу – његова љубав била је она, и њихов заједнички дом.
„Удала сам се за човека кога је моје срце тражило,“ говорила је Десанка касније. „Без обзира на то што је био сиромашан. У њему сам нашла оно што сам желела.“ Та реченица је била довољна да заувек ућутка све који су је саветовали да је могла да изабере „боље“.
Сергеј је преминуо две деценије пре Десанке. Она је остала верна њиховој љубави до самог краја. Никада више није погледала другог мушкарца, никада није допустила да било ко заузме место које је једном било дато. Њен живот је био проживљен у поезији, али и у тишини једне дубоке љубави, која је надживела време, па чак и саму смрт.
За људе који су је познавали, та прича је била сведочанство да уметност и љубав често иду руку под руку – једна храни другу, једна оснажује другу. За све нас, то је остао доказ да истинска љубав постоји, али да тражи срце довољно снажно да је препозна и довољно храбро да је чува.
