Економски поредак у којем главну реч више не воде тржишта и профити, него дигиталне платформе и претплате на њих, а технолошки дивови одлучују шта ћемо видети, читати или купити, а шта не, према мишљењу неких зналаца постоји већ петнаестак година. Тај систем, који полако замењује капитализам, бивши грчки министар финансија Јанис Варуфакис назива технофеудализмом.
У истоименој књизи износи тезу да велике технолошке компаније попут Мете, Гугла, Амазона и Апплеа данас контролишу незаобилазне дигиталне канале комуникације, информисања и трговине, слично као што су феудалци у средњем веку контролисали земљу. Корисници више нису грађани са правима, већ „дигитални кметови“ који приступају „господаревој земљи“ (платформи), а заузврат на њој остављају своје дигиталне трагове – податке, пажњу и понашање. И, што је најважније, не само да за тај „рад“ нису плаћени као у капитализму, него нису ни свесни да „раде“.
Капитализам у облаку
Вредност у технофеудализму не настаје на тржишту, већ у затвореним дигиталним платформама „у облаку“ (зато Варуфакис технофеудализам назива и cloud-капитализмом) у власништву богатих појединаца попут Марка Закерберга, а профит је замењен рентом, односно претплатом коју платформе убирају приступом корисницима. Корисници стварају податке, али над њима немају никакву контролу. Штавише, прикупљају их и уновчавају други, најчешће без знања и разумевања корисника.
Варуфакис види почетак технофеудализма још у финансијској кризи 2008. године. У покушају да спасу финансијска тржишта, централне банке највећих светских привреда тада су штампале огромне количине новца и упумпавале их на берзе. Тако су вештачки одржавале вредност акција и створиле илузију раста без стварног профита. Та пракса, као што знамо, траје и данас. Компаније попут Убера, Аирбнба или Netflixa на берзама не вреде толико због тржишног успеха, колико због чињенице да се на тим платформама лако могу прикупити кориснички подаци и придобити њихова пажња.
Како истиче Варуфакис, иначе економиста, у тренутку када отворите Амазонову страницу више нисте на тржишту, него у „феудалној држави“, јер видите само оно што алгоритам у власништву једног човека (Џефа Безоса) одлучи да видите или не видите. С друге стране, моћ Илона Маска не долази од вредности Теслиних акција, већ од чињенице да једним кликом може угасити цели софтвер у Теслиним аутомобилима, па људи широм света више не могу да их возе, иако их „поседују“.
Привид поседовања
Отварањем налога на Фејсбуку крајем 2000-их нико од нас још није био свестан да коришћење „бесплатне“ платформе за дописивање и дружење online итекако има своју цену – наш дигитални траг у облику података које дајемо у руке власницима компаније да с њима раде шта год желе. Већина их је одлучила, на основу тих података, изградити прецизне психолошке профиле сваког корисника ради циљаног оглашавања.
Данас, када смо свеснији последица остављања података великим технолошким компанијама, можда бисмо радије изабрали опцију да плаћамо за коришћење тих платформи уместо да плаћамо својим подацима. Међутим, тада та друга опција није ни постојала. Захваљујући том „бесплатном“ ширењу, Facebook је тренутно најкоришћенија друштвена мрежа с више од три милијарде глобалних корисника.
Ипак, пре две године Мета је „великодушно“ одлучила корисницима Фејсбука и Инстаграма у Европи дати могућност да бирају – или ће плаћати претплату за коришћење или ће наставити давати своје податке. Да, тек пре две године, након што су корисници већ оставили две деценије трага свог живота на тој мрежи. На то је Мету натерала европска регулатива. Иако ЕУ Општом уредбом о заштити података (ГДПР), Актом о дигиталним услугама (ДСА) и Актом о дигиталним тржиштима (ДМА) настоји ограничити моћ великих дигиталних платформи, ти су механизми и даље слаби и ограничени само на Европу.
Према Варуфакисовом мишљењу, данас можда не обрађујемо земљу као кметови, али плаћамо за приступ платформама, софтверима и садржају који заправо не поседујемо, већ га претплатама само „изнајмљујемо“. Стварамо вредност конзумирањем садржаја, његовим рецензирањем и дељењем, али немамо власништво и контролу.
Истискивање малих из политике
Насловнице медија нису се толико бавиле информацијом о увођењу претплате на Facebook колико ових дана тиме да је Мета најавила укидање политичког оглашавања на својим мрежама од 1. октобра. Гугл је донео исту одлуку, која би требало да ступи на снагу 1. септембра. То је такође очигледан пример технофеудализма.
Не каже се без разлога да су подаци „нова нафта“. Док нас Мета и Гугл уверавају да укидањем политичког оглашавања решавају проблем ширења дезинформација, у ствари илуструју своју моћ одлучивања о томе ко може да учествује у политичким процесима, а ко не. Ко се ослањао на њих, сва му финансијска улагања, труд и време могу преко ноћи пропасти. Све више политичког садржаја зависи од правила и алгоритама платформи, а то потврђује и пример Доналда Трампа.
Док је још био председник САД-а, друштвене мреже су Трампу искључиле профиле. Био је најмоћнији човек на свету, председник најјаче државе на свету, располагао је нуклеарним оружјем, али је у трену постао дигитално невидљив. Остао је завистан само од медијских објава. То показује колико велику контролу имају те платформе. Оне одлучују шта се види, ко је видљив и на који начин. И то више није слободно тржиште, то је систем у којем неколико компанија контролише приступ информацијама.
Информисане одлуке
У суштини, технофеудализам је само још један назив за промене којима сведочимо последњих деценија. Новост је то што су у међувремену људи огуглали и не схватају колику моћ дају корпорацијама пуким скроловањем. У средњој школи имала сам професорицу која се, упркос друштвеном притиску, оштро противила отварању профила на Фејсбуку и Инстаграму, који су тада били изузетно популарни. Није „поклекнула“ ни пред WhatsAppom. Петнаестак година касније све чешће је се сетим и све јасније разумем њене поступке. Она је схватила „игру“ давно пре него што се у свету почело отворено говорити о алгоритмима и подацима – и одлучно је одбила да игра.
Свесни свих предности давно заборављеног аналогног света, данас се многи одмичу од плаћања дигиталних услуга, на пример, књига на читачима као што су Kindle (у власништву Амазона) и Кобо, па поново масовно купују обичне књиге које заправо могу држати у рукама и читати више пута. То је само један од бројних примера како још увек, упркос томе што мултимилијардери и власници дигиталних платформи имају огромну моћ, и ми имамо моћ избора – али он мора бити информисан.
Међутим, када је реч о политичкој комуникацији, ствар је мало сложенија. Палић каже да се „не треба заваравати да постоји сигурна алтернатива“.
– Једино што можеш да урадиш јесте да користиш те платформе како би прикупио сопствене податке попут е-маил адреса и бројева телефона, јер то су једине ствари које ти остају када ти неко други „затвори врата“ – закључује Палић.
