Свети Варсануфије Велики рекао је како да, ако смо већ странци у овом свету, треба тако и да се понашамо, па стога не треба себе да сматрамо за нешто велико и тако нам „нико нам неће дати некаквог значаја, те ћемо бити спокојни“.
Често се каже како су људи, или поједини људи, странци у овом свету, што наравно може да подразумева нашу изгубљеност, дезоријентисаност, усамљеност, неприхватање важећих друштвених норми и или несналажење у њима. То је важна тема модерне литературе и философије, сетимо се само Камијевог романа који се управо зове „Странац“.
С хришћанске тачке гледишта ово пре свега подразумева, као прво, да човекова права домовина није у овом свету, који је пролазан, и у ком он не може да оствари своје пуно назначење, и друго, неприхватање од стране хришћана норми овога света, сагласно науку како они живе у свету, али нису од овога света.
Први аспект подразумева констатацију у општељудском стању и положају, а други освешћивање тог стања од стране хришћана и деловање у складу са њим.
Цитирани светитељ управо инсистира на деловању, односно на томе да тврдња како смо странци у овом свету не треба да буде празна реторика и поза, већ да би она морала да има делатне последице, односно да подразумева жртву. Укратко, није довољно само рећи како нисмо од овога света и како смо странци у њему, него бити спремни на истинско смирење, самоумањење, које подразумева да (али заиста!) не сматрамо никога горим од себе, да себи не приписујемо никакве изузетне заслуге, врлине или било какву предност, већу вредност или већа права у односу на било ког (али заиста било ког!) човека.
Бићемо, дакле, спокојни ако се не такмичимо, не одмеравамо, не узвисујемо, никога не презиремо и не гледамо с висине. Али ово спокојство не подразумева пасивност и равнодушност, бежање од односа са другим људима и од одговорности према њима, већ да та одговорност и ти односи треба да буду базирани на критеријумима који нису од овога света, дакле не на моћи, насиљу, манипулацији било које врсте, било којој врсти подређивања или повређивања других, како год били мотивисани.
Спокојан човек који истински прихвата да је странац у овом свету је онај који је у односу са Богом, и из тог односа гради своје деловање и све друге односе у свету.
Спокојство странца дакле није загледаност у сопствени пупак него „мотрење у красоте рајске“, односно општење и однос са Богом, које имају примат у односу на сва друга општења и односе, и који су њихови обрасци, извори, критеријуму и норме, тачније речено – иконе.
По овоме се спокојна страност разликује од стања депресије, мрзовоље, огорчености, лењости, који се о само често заснивају на одређеном доживљавању страности и самопотирања. Спокојна страност је отворена за божанско деловање и за светлост у другим људима и никада није усмерена против личности, ни туђе ни своје. Њено самоумањење није потирање и ништење личности, већ неприхватање да се њен идентитет заснива на узношењу над другима.
