У Србији је завладао својеврстан научни хохштаплерај, па се тако по тридесет људи потпише на један рад, професори и ментори се потписују на све што њихови студенти и запослени објаве, а праве се и картели за цитирање како би се вештачки подигао привид утицаја.
Управо сам прочитао одличан, шаљиво трагичан текст Џонатана Прајса, објављен на Сабстаксу који се зове Како да упропастите представу. Довољно је да вам наведем само прву препоруку повезану са кастингом:
„Свака глумачка постава мора да укључује најмање два видљиво небинарна лика, од којих један говори искључиво у фуснотама. Замените свако помињање ‘краља’, ‘оца’ или ‘Бога’ демократски изабраним нехијерархијским одбором. Ако морате да поставите Шекспира, осигурајте да Хамлетов монолог држи особа која се идентификује као ‘временски флуидна’ и стога већ зна како се представа завршава. И, Јулија мора имати преко 50 година, а Ромеа треба да игра четрнаестогодишња девојчица која инсистира да се родно идентификује као ‘небо’, у име еколошке емпатије. Ниједан лик не сме бити цисродан и хетеросексуалан осим ако није негативац – и чак и тада само ако умре ван сцене. Избегавајте ‘химпатију’, односно када се публика идентификује са мушким ликом. Ниједан мушки лик не сме бити саосећајан или херојски.“
Ко год прати савремену популарну, али нажалост и елитну културу на Западу зна да се Џонатан уопште не шали, него да прецизно хвата извитоперавање самих основа позоришта и његових функција у име тоталног разарања смисла, али и разарања свих основа онога што се назива друштвена фабрика, односно репродуковање опстанка једног друштва.
У исто време нађох испитивање о томе колико је у Холандији генерално опало поверење у науку. Људи су веома забринути за истраживања која стоје у вези са биотехнолошким експериментима, производњном вештачке хране, вештачком интелигенцијом, дигитализацијом и разним практичним последицама природних и техничких наука.
Но шта тек да кажемо о пропадању друштвено-хуманистичких наука, које су данас опасније по западна друштва него и атомска бомба и вештачка интелигенција заједно. ДХ науке су на Западу пулсирајућа мегаатомска бомба која се активирала одавно, али ширење њених деструктивних честица није се одиграло у једном тренутку, већ се одвија постепено деценијама, мењајући готово невидљиво суштину свог деловања, али и свега на шта се раширила.
Корпоративни модел
У Србији је прошле године објављен изванредан зборник радова, настао као последица конференције на којој су Михаел Антоловић и Срђан Шљукић хтели да скрену пажњу на последице преливања болести квантофреније на ДХ науке у Србији. Ради се о погубном процесу који је делимично назначиван и пре Слобиног пада, али је експлодирао после 2000. године када смо у многим областим постали прилично јадна западна колонија.
Област научне политике је можда један од најтрагичнијих простора на којима се то лако види и уочава. Ту су се наши врли министри и њихови сарадници углавном убијали од тога да постанемо „као сав остали свет“, то јест да своју науку изручимо странцима, њиховим копрорацијама и агентима утицаја и да мерило научног успеха у свим областима постану бодови који се зарађују објављивањем у све више корпоративним часописима, чију вредност одређује неколико приватних америчких корпорација.
ДХ науке су на Западу пулсирајућа мегаатомска бомба која се одавно активирала
Зборник је објавила Матица српска, једно од последњих уточишта слободе мисли, истраживања и пре свега смисла у нашој науци, што је јасно супротставља несрећној, само по називу Српској академији наука и уметности која је постала управо носилац интелектуалне окупације Србије и српског народа.
Зборник је изузетно вредан, иако је углавном као и све такве ствари игнорисан у нашој научној јавности и заједници. Узгред, његова вредност добија на значају у светлу свега овог што се дешава са универзитетима јер осим што пати настава, и што може да се деси да се неки факултети потпуно и укину, заборавља се да пате и научни рад и научна истраживања која би великим делом требало да се одвијају и на универзитетима, а не само на институтима.
Е сад, колико је овим мученицима са Филозофског у Београду који не примају плату пет месеци стало до науке, можете мислити. Не говорим о револуционарној „авангарди“, већ о оној ћутећој, неорганизованој већини којој је мука и од Вучића и од Ђокића и Синанија, која мора да трпи како не би испали „ћаци“, односно „професори који хоће да предају“, и не сме да подигне глас јер ће га одмах цитирати неки врли Информер.
Књига има једанаест поглавља, са дисциплинарно врло разнородним ауторима, који феномене сцијентометрије и квантофреније, односно претварања науке у квазимерљиву бирократију изучавају и приказују са различитих позиција и у разним областима.
Аутори јасно одређују и сцијентометрију и квантофренију у кратком уводном чланку указујући на основне проблеме и тенденције које смо овде добили са реформом науке уз коју је ишла и болоњска реформа образовања, која је у Србији развалила систем високог образовања. Сцијентометрија је пракса која је стигла из САД од пре пола века и која покушава да квантификује све укључујући и оно што се не може и не сме квантификовати.
Она је потекла из природних и техничких наука, али се онда брутално и без резерве прелила и на хуманистику са сада већ чувеним „објављуј или нестани“. Сцијентометрија је водила ка квантофренији где се наука која је квалитативна, елитна деланост претворила у квазинаучну стахановштину са катастрофалним последицама.
Затворени систем
Завладао је наиме научни хохштаплерај, па се тако по тридесет људи потпише на један рад, професори и ментори се потписују на све што њихови студенти и запослени објаве, затим, праве се картели за цитирање како би се вештачки подигао привид утицаја (као што наши певачи плаћају да им се подигне број прегледа на јутјубу). Они, такође, указују на претварање научног рада и система објављивања у квазитржишну робу, где су научници најамници који морају да се прилагоде идеолошким узусима јер иначе не могу да објављују у таквим корпоративним часописима.
И то врло лако видите не само у историјским часописима. Све што се не уклапа у актуелну глобалну и корпоративну идеологију просто не може да се објави. То важи и за наше часописе и тачно се зна ко може да објави у ком часопису. Часописи све више личе на јутјуб или друштвене мреже који функционишу по систему затварања у торове где нема дебате, полемике и разговора, већ сви врте своју причу.
Текстови дају силне катастрофалне последице тога по науку и друштво које прихвати овај систем. Нпр. чувени Војносанитетски преглед, један од најстаријих научних часописа те врсте у свету, прешао је комплетно на енглески језик што већ увелико следи све већи број часописа. Што би рекли, у оваквом систему и са оваквом научном политиком не исплати се да објављујеш на српском, то ти је чист трошак и губљење времена. Отуд имате све више појава да доће човек да тражи научно звање, а у биографији нема ни један једини научни рад објављен на српском језику. Или уопште у земљи Србији.
Треба поменути да су пре овог зборника највећи допринос анализи штетних последица оваквог наопаког система дали професори на етнологији и антропологији Иван Ковачевић и Милош Миленковић у низу одличних чланак написаних око 2010. године. Но прави претеча који је упозоравао на лудило у самом зачетку је руски социолог у САД Питирим Сорокин чија се књига о Моди и грешкама у социологији и повезаним дисциплинама разумљиво навелико цитира у многим радовима.
Часописи све више личе на јутјуб или друштвене мреже који функционишу по систему затварања у торове где нема дебате, полемике и разговора
Милош Шумоња пише о квантофренији као политичком пројекту који доводи до тога да факултети лажно представљају успехе студената, наставници и ђаци уче само за оцену, а лекари неће да оперишу тешке случајве јер воде рачуна о проценту успешности. Антоловић полази од чудноватог случаја професор Лоренца из Вига, који је током 2022. године објавио 176 чланака са колегама из света које уопште не познаје.
То је заиста врхунски пример корумпираности као основе лажи и симулације која се данас издаје за науку. Он даје и детаљан преглед развоја корпорација које држе фамозне ИСИ и СЦИ листе и које одређују судбину научницима у великом делу света, али нам доноси и листу огромних проблема и разлога зашто је квантификација погрешна и уништава науке, односно претвара их у робу. Владимир Гвозден даје генезу и критику влдавине помоћу бројева. И он даје историју статисике и процес кроз који је ова помоћна дисциплина постала свемогући Матрикс. Уз то иду и процеси нормализације, односно како бројеви говоре сами за себе, уз шта придолази владавина биг дата и компјутерских прорачуна, што се илуструје на примеру Шангајске листе универзитета.
Процес адаптације
Урош Шуваковић прецизно одређује да овакав систем води колонијализму и комерцијализацији науке, што се наравно најбоље види на стању у друштвеним наукама, и како чланци потпуно потискују научне монографије јер се напросто не исплати крваво радити на књизи која ће вам донети једнако бодова као и обичан чланак ако га добро пласирате.
Он скреће пажњу и на ултраокуапциону институцију Фонда за науку о коме ћу једном приликом овде морати детаљно да пишем. Но кад је у питању господин Шуваковић, чији је чланак одличан и веома информативан, проблем је што се ради о високом фунцкионеру власти и човеку који је заправо све време у врху ове државе. Ту долазимо до парадоксалног питања ко влада овом државом ако се високи фунцкионер власти жали на њену политику и по овоме тврди да се она не може променити?
Гордана Ђерић у кратком али врло корисном чланку пише о феномену такозване научне изврсности који се опет заснива на квантофренији. Говори и о академском туризму, међусобном цитирању по фудбалском систему три за три, који води хиперпродукцији бофла у науци, као и како заправо комјутерски алгоритми све више одређују шта ћемо да читамо кад укуцамо неке речи за претрагу и изучавање теме која нас занима. Наравно ту је и феномен кључних речи и тема које се бирају због стипендија и могућности да се објави, а не због стварног научног интереса.
Вања Глишин и Љубиша Деспотовић овом проблему прилазе из перспективе болоњске реформе и страдања универзитета под утицајем квантофреније. Приватни универзитети су само врх леденог брега укупног страдња високог образовања. Ана Кузмановић Јовановић пише о педагогији љубави и етици бриге као квалитативним феноменима за које у новом систему нема места.
Срђан Шљукић је свој прилог посветио мегаактуелности Сорокинових увида данас. Квантофренија или метрофенија не води никаквим новим теоријама, хипотезима, увидима, пробојима, јер се заснива на понављању општих места као најсигурнијем начину да се објави и заради. У продужетку као илустрацију даје чланак који има осам страна и 32 аутора из 29 земаља… Но он јако добро показује како су све то испратиле или трасирале социолошке теорије које су уместо сукоба као основ за напредак друштва будућности поставиле адаптацију. Тако се и наша наука „адаптирала“ или уподобила глобалном корпоративном колонијализму.
Слободан Антонић доноси пример квантофреније из домаће социлошке научне праксе. Показује како се симулирају упитници, анкете, вештачки обликују узорци и како се тим путем може „доказати“ шта год вам падне напамет. Нема више теренских истраживања и теренског рада, јер се све анкете раде из фотеље, преко интернета. Иван Јерковић показује како се психологија помера ка неуролошким истраживањима реаговања мозга, што почиње да личи на озлоглашена искуства Френсиса Голтона. Књигу затвара кратки текст Саше Радојчића о покушајима примене квантификације у уметничком стваралаштву.
Све у свему, аутори су урадили изванредан и преко потребан посао. И они сами више не гаје веру да ће овим било шта променити, али књига остаје као одличан преглед, добра мултидисциплинарна анализа и сводочанство о томе како је елита преко корупције издала свој народ и направила систем који води његовом пропадању, „јер су странци рекли да то мора“…
