Набрајајући карактерне особине Српског народа епископ Николај каже: „Треба знати да су три главна обичаја постала и главне особине Српског народа од старих времена. То су: задужбинарство, свечарство и мобарство.
Задужбинарством Срби посведочују своју љубав према Богу, свечарством (тј. слављем) љубав према Свецима Божијим, а мобарством љубав према ближњима својим.“ О овим српским духовним особинама могло би се много рећи (о свечарству, тј. Српској слави, биће прочитан посебан кореферат), али ћемо се овде ограничити само на то да кажемо да све те особине потичу најпре од Срба Светитеља и народ их с правом везује за име Светога Саве.
Свети Сава, и други свети Немањићи, били су велики српски задужбинари, не само подизањем цркава и манастира („Добро је и честно и Богу угодно чинити добро светим и божанственим црквама, јер од тога ништа лепше нема“, вели Свети краљ Милутин у својој повељи), него и многобројних других за народ добротворних и Богу угодних установа – партенона, сиротилишта, болница, прихватилишта, школа, странопријемница, где се пројављивао традиционални српски и светосавски дух домаћинства и гостопримства, што је после прихваћено и у свим српским манастирима и кућама, задругама и домаћинствима.
Објашњавајући у своме Рјечнику српског језика шта значи реч „задужбина“ Вук Караџић бележи право народно схватање о томе: „Највећа је задужбина начинити намастир или цркву, као што су српски цареви и краљеви градили; потом је задужбина начинити ћуприју на каквој води или преко баре, калдрму по рђаву путу, воду довести и начинити близу пута, усадити или накалемити воћку близу пута, гладног нахранити, жедног напојити, голог одјенути итд“.
Овом српском светосавском обичају задужбинарства и добротворства следовали су не само Срби Светитељи (диван је пример општенародног добротвора Светог Стефана Штиљановића из Славоније), него и многи истакнути Срби (нпр. Архимандрит Герасим Зелић, Кнез Иво од Семберије, Херцеговац Илија Неранџић, Илија Коларац, Михајло Пупин, Сима Игуманов из Призрена, многе Карађорђеве и солунске војводе и многи данашњи српски добротворни људи, који од својих уста одвајају да црквама и својим ближњима даду и помажу.
Исто је тако и са српским обичајем мобе, тј. међусобног братског и хришћанског бесплатног помагања, особито сиротињи и невољнику.
У ствари сав српски задружни, саборни (рекао бих црквени, литургијски) дух и карактер народног живота дубоко је прожет јевађелским човекољубљем у име христољубља („јер кад учинисте једноме од ове моје мале браће, мени учинисте“). Ту се најконкретније испољава онај братски саборни дух првих хришћана, црквени и манастирски дух јединице.
Није случајно што се кроз векове сав српски заједнички народни живот одвијао око манастира и цркви и њихових „христианских сабора“, где је, по речи Ј. Цвијића, народ испољавао „једну вишу оданост Цркви и вери“. Такође вели и Прота Матија: „Треба нашим калуђерима благодарити, што су нам манастире сачували, где се наше свештенство учило и народ окупљао и нашу веру и обичаје сачувао, те се нисмо истурчили или пошокчили (Мемоари).
Кроз овај и овакав домаћи, породични и заједнички црквени живот свака је српска кућа постајала мала црква (и то не само о Божићу, Ускрсу, или о слави), што је резултат дубоко усађене црквености (као шире схваћене литургичности, саборности, козмичке евхаристичности, својствене уопште Православљу). Н
гаравно, овим не желим да правдам ипак просечно смањену црквеност, тј. похађање цркве, код данашњих Срба (највише последица турског ропства и новијих недаћа под окупаторима и комунистима). Али зато, када верујући Србин оде цркви на службу Божију и на свето Причешће онда је то за њега прави празник и стварни препородитељски догађај, па за такве и вели српска народна песма: „Кад из цркве иде, мирише му душа као рани босиљак“.
