Децембар 1915. године затекао је Србију пред потпуним колапсом. Српска војска је, суочена са троструким ударом аустроугарских, немачких и бугарских снага, била присиљена да се повлачи кроз Албанију, у тежак егзодус ка Крфу и прекоморским обалама.
У овом критичном тренутку, у рејон Солунског фронта стигла је Десета ирска дивизија – нешто више од осам хиљада младих добровољаца, који су тек преживели покољ на Галипољу, инструисани да држе стратешке тачке на Балкану.
У новембру су се искрцали у Солуну у летњој опреми, неупућени у суровост балканске зиме. При самом доласку у рејон Костурина, око хиљаду њих – већ исцрпљених и измучених – завршило је у пољским болницама од тешких промрзлина.
Неравноправна битка против бугарске офанзиве
Стигли су на положаје над Вардарском долином, поред сабораца из француских батаљона. Њихов задатак није био лак – требали су да у заоставини преко које би Бугари опколили Србе пруже бедем, и тиме спрече бугарску Другу армију од 99.497 војника да отвори пут према Немцима и осигура пругу Берлин–Истанбул.
Терен је био наизглед небрањив: каменита висораван где су ровови били дубоки тек шездесетак центиметара, без заштите од метака и артиљерије, а температура се спуштала и до –20 °C уз густу маглу.
Почетак окршаја: крвави децембар
У ноћи 4. на 5. децембар почео је застрашујући напад бугарске пешадије и артиљерије. Пети даблински батаљон, једна од јединица Десете дивизије, одмах је претрпео тешке губитке – 138 мртвих само у првим тренуцима окршаја прса о прса.
Током наредна три дана, истим темпом је и цели батаљон уништаван – бројност му је пала са 1.042 на само 565 бораца. И друге ирске јединице имале су скоро идентичан епилог – укупно се верује да је око 5.000 Ираца изгубило животе или било рањено у одбрани балканског пропланка.
Борба до последње линије
Упркос екстремним условима, они нису одустајали. Умањене топовске јединице вукли су пољске топове преко неравног терена, покушавајући да сваким гранатирањем сломе налете бугарске офанзиве.
У моменту кад су непријатељске снаге успеле да провале између ирских и француских положаја, савезничке команде схватиле су да даљи отпор постаје узалудан – и наређено је повлачење. Упркос стратешком повлачењу, епопеја Костурина омогућила је српској војсци да избегне опкољење и прекине повлачење према Албанији правовремено.
Келтски крст у српској земљи
На месту крвавих окршаја и искушења — данас црна висораван на граници са Северном Македонијом и Грчком — стоји келтски крст у селу Костурино, подигнут у знак сећања на “оне из Десете ирске дивизије који су животе дали у одбрани Србије”.
Тек у Београду, једна улица носи име Десете ирске дивизије – јединствен случај да се у нашем главном граду евоцира сећање на стране војне јединице.
Хладна зима и вечно пријатељство
Ирска жртва и данас дубоко одзвања међу онима који трагају за примерима истинске храбрости и солидарности у најтежим временима. На једном порталу је забележен и текст из 1915. новинара Џеј Ворда Прајса, који је описао како су “заледђени шињели ирских војника подсећали на сукњице” – дирљиву слику замрзнуте жртве и бескомпромисног става.
Херојска улога у мрачно време
Ни зима, ни магла, ни надмоћ бројчане силе Бугара нису могли да поколебају храбре Ирце који су дошли – без куће, без обећања, без зимске опреме – да буду живи штит Србије. Борили су се данима, часно и без повлачења. Њихов отпор отворио је пут избеглицама и повлачењу српских снага, без којих бисмо вероватно изгубили читав збуњени војни покрет.
На пољима прекривеним крвљу храбрих војника ирских батаљона, родила се ретка веза пријатељства коју је олуја рата избацила на светло света. Келтски крст у Костурину и улица у Београду својом скромношћу посведоче да захвалност не мора бити бучна – већ искрена, дубока и трајна.
Дан-данас, у тишини костуринских брежуљака, осећа се дух оних који су храбро стали – не као најамници, већ као браниоци, и показали да пријатељство не пуста ровове, већ гаји срца преданом жртвом.
