Вест да ће Украјина одустати од потписивања Споразума о асоцијацији са ЕУ подстакла је унијатске кругове да покрену протесте против власти. Први демонстранти (већ првог дана протеста, 21. новембра) и они који су највише позивали на протесте били су управо унијати. Украјинска гркокатоличка црква (УГКЦ) је чврсто стала на страну демонстраната, а протестима је растао обим када су у Кијев пристигли студенти Украјинског католичког универзитета (УКУ). Штавише, сматра се да је УКУ организациони извор Мајдана. Док је полиција интервенисала против радикалних група на Мајдану, УГКЦ је преко својих медија ширила вести како полиција зверски пребија мирне демонстранте.
На Мајдану су били присутни унијатски свештеници и владике (као што је било и 2004. године, када су унијати са својим свештенством чинили окосницу Првог Мајдана). Управо је то свештенство, како је већ речено у првом делу текста, говорило демонстрантима да су они „ратници светлости“ који се боре против „сила мрака“, оличених у Јануковичу, полицији, специјалним јединицама Беркут и Русији. Утолико више, степен подршке унијатског свештенства Мајдану огледао се и у томе што су те насилне демонстрације — које су биле обележене нападима на полицију и покушајима заузимања зграда државних институција — упоређиване са библијским догађајима.
Тако је 9. децембра 2013. године ректор УКУ-а, владика Борис Гудзјак, упоредио Мајдан са путем Израиљаца ка Обећаној земљи, а поглавар УГКЦ-а, Свјатослав Шевчук, изјавио је да је Мајдан „наш празник уласка Господа у Јерусалим“. Гудзјак је чак тврдио да су бар половина демонстраната били унијати.
Крајем новембра 2013. у Лавову су избиле демонстрације, и уз заједничке напоре УГКЦ-а и УКУ-а, број демонстраната достигао је 30.000. Ректор Дрогобичке духовне семинарије УГКЦ-а донео је одлуку да се цела семинарија упути на Мајдан у Кијев, за којом је одмах кренуо и народ. УГКЦ и УКУ, поред свих активности, почели су да издају и инструкције за постепену организацију протеста и блокаду владиних зграда у Кијеву ради преузимања власти. Почетком децембра, и Кијевска духовна семинарија доноси одлуку да се са особљем и студентима прикључи Мајдану, за којом је следила и Ивано-Франкивска семинарија. Пошли су на Мајдан призивајући Бога да им подари победу. Поглавар УГКЦ-а, Свјатослав Шевчук, поздравио је свештенство, предаваче и семинаристе, и истовремено наложио да сви храмови УГКЦ-а у Кијеву буду отворени за оне којима је потребна помоћ. Сходно томе, протојереј Игор Онишкевич изјавио је да се при храмовима УГКЦ-а формирају пунктови: „Свима којима је потребно могу овде добити духовну подршку, присуствовати молитви, али и одморити се и повратити физичку снагу.“
Присуство унијатског свештенства на Мајдану посебно су обележиле њихове проповеди и молитве. Тако је епископ УГКЦ-а Богдан Дзјурах изјавио да се „наши људи не боре за веће плате већ за духовне вредности и буне се против манипулација и трикова“. Дзјурах додаје да су „са самог Мајдана долазили позиви нама, свештеницима, да црква буде уз народ. Зато ми — свештеници, семинаристи, монаси — данас морамо бити на страни народа“. Проректор УКУ-а, Мирослав Маринович, обратио се становништву Русије позивајући их да донесу „прави избор“, отворено рекавши да је Евромајдан антипутиновски. Неколико сати касније, на сајту РИСУ-а (Религијска информативна служба Украјине, под управом УГКЦ-а) објављен је чланак расколничке струје око Филарета Денисенка, у којем се Русија назива окупатором и агресором.
На Мајдану је био присутан и владика Борис Гудзјак. Тог 8. децембра 2013, обратио се демонстрантима речима: „Сачувајте дубоке корене вашег устанка… Стојте чврсто и постојано… Ваша основа мора бити вера… Речи нашег Спаситеља: ‘Не бојте се, само верујте’ — те речи су упућене вама.“ Гудзјак се такође обраћао припадницима Беркута са молбом да не дижу руку на демонстранте, а организоване су и молитве пред припадницима Беркута, с циљем њиховог моралног обезвређивања (исто као и током Првог Мајдана).
Како су протести одмицали — а били су изразито насилни, с обзиром на присуство русофобних и радикалних елемената — украјинска влада је почела да делује. Министарство просвете је затражило од универзитета спискове студената и предавача који учествују у демонстрацијама. Посебну пажњу привлачи реакција Међународне федерације католичких универзитета, која је критиковала примену силе од стране полиције и изразила забринутост због захтева Министарства просвете. Такође, Министарство културе је на Бадњи дан 2014. упутило УГКЦ-у званично упозорење, уз претњу забраном деловања те цркве у Украјини. Врхови украјинске власти су, дакле, били свесни ко стоји иза Мајдана — што је било јасно и тадашњем председнику Виктору Јануковичу.
У настојању да ослаби протесте, Јанукович је покушао да раздвоји расколничку структуру Филарета Денисенка од унијата тако што је понудио Денисенку орден. Циљ је био да га придобије на своју страну, како би потом могао да се обрачуна са УГКЦ-ом. Међутим, Филарет је одбио одликовање, указујући на кризу у земљи и предлажући дијалог са опозицијом. Такође је изјавио да и у оквиру УПЦ МП (Украјинске православне цркве Московског патријархата) постоје проевропска осећања и жеља за евроинтеграцијама, што би подразумевало раскид с Москвом. Из овога се види да је Филарет, упркос кризи, већ мислио на пројекат стварања јединствене цркве (о чему је било више речи у претходном делу).
Дана 24. јануара 2014, Јанукович је одржао састанак са представницима верских заједница у Украјини. На том састанку присуствовао је и поглавар УГКЦ-а, Свјатослав Шевчук, који је изјавио да га је Јанукович оптужио као главног координатора протеста, те му је на крају састанка шапнуо да пренесе „његовим људима“ на западу Украјине, који заузимају зграде државних институција, да ће се сваки од њих појединачно гонити.
Колико је УГКЦ била умешана у Мајдан показује и то што је УКУ, заједно са прозападним организацијама, упутио захтев Арсенију Јацењуку, Олегу Тјагнибоку, Виталију Кличку и Петру Порошенку да именују јединственог лидера опозиције — или ће, у супротном, морати да се повуку. Иницијативу је покренуо проректор УКУ-а, Мирослав Маринович, а потписали су је предавачи УКУ-а и истакнути припадници невладиних организација.
На крају, 21. фебруара 2014. Виктор Јанукович пада с власти, а нову власт чине махом унијати. Даљи догађаји су познати: избија побуна на истоку земље и почиње рат у Украјини који траје до данас.
Шест година након Мајдана, протести ће избити у Белорусији, у којима ће значајно учешће узети римокатоличка црква…
Наставиће се…
