Пише и да бригадни ђенерал Мартиновић, измучен тешком болешћу, прекрати себи живот – „тај јунак од оца Мила, артиљеријског командира и из породице која у минула два века даде низ знаменитих људи”.
Почеци и војничко усавршавање
„Тај државни питомац, на војној академији школовани официр, који прође Балканске ратове, а по објави Првог светског, 1914. године, одређен би за шефа штаба Санџачке војске, највећег и најважнијег оперативног тела војске, којом је командовао сердар Јанко Вукотић, армијски ђенерал и Почасни ађутанат Њ. В. Краља, службовао је на потпуно задовољство обе Врховне команде и српске и црногорске”, закључује Благојевић.
Командант у најтежим тренуцима
А, када су се наредне 1915. на српску војску сручиле уједињене силе два велика царства и једна краљевина, и са три стране почеле једновремено нападати, он је у тим најкритичнијим данима био одређен за команданта новоформиране Јаворске бригаде, са задатком да штити најугроженији бок одступајућих српских армија преко Косова.
За успешно извршење те операције и стечене заслуге, унапређен је 6. децембра исте године у чин бригадира и одликован Медаљом за храброст, те се прима команде над Санџачком војском, на место сердара Јанка, који би позван да хитно преузме дужност начелника штаба Врховне команде.
Слава на Мојковцу
Под Мартиновићевом командом војска је тукла и једну од највећих битака, оне на Мојковцу – „у којој је показано јунаштво, још једном осветлало образ српском имену и у којој се војска непоштедно залагала за спас одступајућих српских армија”, ниже сећања Благојевић.
Добровољци у Русији и борбе на Добруџи
Када је почело формирање добровољачких корпуса Срба, Хрвата и Словенца у Русији, Мартиновић је по својој жељи упућен у Русију и одређен за команданта 1. пешадијског пука Прве добровољачке дивизије, који успешно води кроз крваве борбе на Добруџи и бива рањен.
Пробој Солунског фронта и ратна одликовања
Из Русије пук улази у састав Југословенске дивизије и узима видно учешће у операцијама, септембра месеца 1918. године, приликом пробијања Солунског фронта. Исказано војничко умеће и заслуге у Првом светском рату, овенчало је Петра М. Мартиновића многим високим ратним признањима, као што су француски Орден Легије части и руски Орден Светог Станислава са мачевима другог реда.
Војна служба у миру и заслужена пензија
По свршетку ратних операција, Мартиновић остаје да даље служи војсци, најпре као командант Зетског, па Вардарског артиљеријског пука, 21. октобра 1923. године, унапређен је у чин бригадног ђенерала и одређен за команданта артиљеријске бригаде, а седам година касније и за помоћника команданта Вардарске дивизијске области, када по својој жељи одлази у пензију. Чини то овенчан и ордењима Светог Саве и Југословенске круне трећег реда.
Активност у друштвеном животу
Мировину Мартиновић проводи активан у свим националним, културним и хуманим удружењима. Био је на челу Патријаршијског савета, председник Пододбора резервних официра и ратника на Цетињу, оснивалац и затим потпредседник тамошњег Историјског друштва, као и члан бројних добротворних и просветних организација, посвећен очувању сећања на подвиге српске војске и изградњи националне свести код млађих поколења.
Сведочанство о части и достојанству
Као човек од интегритета и дубоке родољубиве свести, генерал Мартиновић није само био симбол војничке части, већ и снажна морална вертикала у послератном друштву. Његов дом био је отворен за саборце, пријатеље, историчаре и младе официре жељне савета и поуке. Уморна али достојанствена фигура овог јунака, чије је лице носило ожиљке борби, а очи топлину и мудрост, остала је у сећању свих који су имали привилегију да га упознају.
Трагичан крај једног великог живота
Ипак, како често бива са великим људима, последњи дани генерала Мартиновића били су обележени тешком болешћу и, како пише пуковник Благојевић, „у самоћи и тишини, мучен патњама које није хтео ни с ким да дели, пресекао је нит свог овоземаљског живота”.
Његов одлазак дубоко је потресао саборце и поштоватеље, али није умањио сјај његове жртве и величину доприноса који је оставио српској историји.
Сахрањен је уз највише војне и државне почасти, у присуству бројних официра, представника цркве, чланова друштава и обичних људи, који су у њему препознали више од војника – видели су симбол части, храбрости и преданости отаџбини.
Сећање које не бледи
Данас, деценијама касније, име Петра М. Мартиновића спомиње се у круговима познавалаца војне историје, али недовољно у широј јавности. Његов лик и дело заслужују да се поново врате у колективно памћење, као пример човека који је увек био тамо где је било најтеже – на командном месту, у ватри боја, у изградњи државе, у миру и у рату.
У временима када се херојство често разводњава и заборавља, сећање на генерала Мартиновића подсећа нас да су постојали људи који су живели за идеал, страдали за част и оставили за собом неизбрисив траг у историји једног народа.
Нека му је вечна слава и хвала.
