Екранализоване спортске приче са херојима који су прошли бројне изазове и стигли до светског врха, нису честе, али јесу једне од најинтересантнијих. Анђела Бранковић је наша хероина.
О њој још увек није снимљен филм, нити је написан драмски комад, али није искључено да неће бити. Она је девојка која је Србији донела прво светско злато у боксу, а кроз шта је све прошла, како је рекла у најновијој епизоди Компаса, зна само Бог.
Пут до врха и борба са прошлошћу
Њен пут до светског врха, о чему сада сања, али и зашто јој је сметало да се у тренуцима великог славља говори о њеном најранијем детињству, открила нам је у новој епизоди наше емисије.
Жена у мушком свету
Причу са младом дамом у мушком свету, почели смо једном важном поруком.
„Борилачки спортови као такви доносе одређене ствари и животне лекције за самог човека“ – рекла је Анђела на почетку разговора и открила нам зашто је одбојку заменила борилачким спортом, што је у почетку крила од родитеља.
Факултет, па повратак боксу
Међутим, у први мах, само тренинзи нису били довољни. Решила је да изађе из ринга, упише факултет, открије љубав према психологији, али је онда уследио позив Мирка Ждрала.
„Он је мени поставио толико добро питање, где је заиста мене то заинтересовало и где ме је стварно бацило у озбиљно размишљање, где бих се ја заиста запитала за десет година шта би било да ја у ствари нисам покушала, а могла сам…“
„…и шта је то што бих ја могла да остварим, а нисам, и самим тим кад сам се ја вратила у спорт, ја мислим да је та пауза од три, три и по године највише значила да ја сазрим, што физички, што је наравно битно за бокс, али и психолошки да сазрим и да заиста схватим колико бокс као спорт захтева одређену стабилност, одређену зрелост, одређену чистину, духовну неку висину…“
Промене, припреме и успех
И тако се вратила. Кренуле су припреме, свакодневни тренинзи, а уз то и сеоба у Зворник. Мали град, ново окружење, други људи и друга шанса, показало се као добитна комбинација. Сарадња са дивним колегиницама из националног тима и Ждралом, оснажиле су је на путу ка врху.
Са Европском бронзом је стигла у Ниш, спремна да покаже оно што је шест месеци раније и обећала – да је светска шампионка.
Вера да може до највишег одличја
„Имала сам веру и била сам свесна тога да идем само са једним циљем на Светско првенство – да узмем злато“ – искрено је открила Анђела, па додала:
„Када сам изашла на постоље, ту је био пресеk филма. Ја ту кад сам стала, просто, за пет мечева нисам дозволила да ме нико из света уздрма и емотивно изведе из баланса, психолошки, духовно у току меча, приликом свих тих притисака и тог стреса који доводи само то такмичење и сам тај улазак у ринг и све, када сам стала на то победничко постоље, ја нисам то освешћивала, али на неки начин сам знала да стојим на крову света у том моменту…“
Светла, сузе и тишина
„…и иде интонација наше химне, мене као да је неко искључио, у том моменту ништа схватала нисам, ништа видела нисам, то је све некако било блеровано, ја сам само видела да постоје ту неки људи и постоји неко светло и то је све што сам ја видела, ја се ничег у том моменту не сећам…“
Одрасла је у кући за незбринуту децу
Док је цео свет говорио о њеним сузама и победама над великим шампионкама које су само неколико месеци раније учествовале на Олимпијским играма, откривено је и то да је Анђела одрасла у кући за незбринуту децу, што је напрасно постала главна тема.
Љубав важнија од крви
„Да нисам постала светски шампион, та прича никад негде не би ни доспела“ – навела је она и изабрала да говори о неизмерној љубави коју је добила од људи који су једног дана пожелели да она буде њихова ћерка:
„Ви дођете у том периоду, значи то је период 99., бомбардовање, инфлација и све остало, што ја волим да карикирам, да дођете у ту, то чак и није био дом за незбринуту децу, то је била кућа једне жене, која је покојна већ пар година, ето ја то нисам ни знала, и да просто са њом првенствено остварите комуникацију, дођете у ту кућу, која није била нити хигијенски уређена, нит ишта, нит је ту постојала нека хијерархија, просто ту су само била деца која су у том моменту била незбринута, различитог пола и различитог узраста и да дођете и да прстом покажете на једно дете и кажете – е ово дете желим да буде моје дете.“
„Није породица само крв“
„Није породица само крв“ – констатовала је Анђела на крају.
Екипа Компаса захваљује шампионки на овом разговору, а вама препоручујемо да о овим темама, али и томе колико је вера важна, зашто је битно да остане гладна и како је пад надстрешнице на железничкој станици у Новом Саду утицао на њу, погледате нову епизоду.
