У скровитом приобаљу црногорске обале, где се стрми кршови сусрећу са немирним таласима Јадрана, већ вековима стоји манастир Прасквица, као духовни бедем и сведок бурне, али и славне прошлости српског народа. Овај мушки манастир Српске православне цркве, посвећен Светом Николи Чудотворцу, није само свето место молитве и монашке тишине — он је нераскидиво повезан са судбином Паштровића, старе српске племенске области која је дуго била чувар православне вере и културе на овом делу Балкана.
Име манастира потиче од оближњег потока Прасквице, чија вода, по народном предању, има укус праскве — брескве. Ово необично сведочанство природе дало је назив који се већ више од седам векова спомиње са поштовањем, као симбол трајности, вере и отпора. Манастир је, према сачуваним писаним изворима, први пут поменут 1307. године, када је српски краљ Милутин на свом путу за Котор посетио ово свето место и потврдио поседе које је манастиру раније подарила краљица Јелена Анжујска. Тиме је постављен темељ његовој дуговековној улози као духовног и политичког центра Паштровића.
Векови су пролазили, али значај манастира није слабио. Када је господар Зете, Балша III Балшић, 1413. године заједно са паштровском властелом подигао цркву Светог Николе Чудотворца, још једном је потврђено да је Прасквица била више од манастира — била је средиште сабраности, заклетви, договора, али и отпора.
Та снага духа нарочито је дошла до изражаја у време када су Французи, под командом Наполеонових официра, почели да руше све што је било симбол националне и верске аутономије народа овог краја. Паштровићи су се храбро супротставили окупацији, али је освета дошла 1812. године — француске трупе опљачкале су манастир, спалиле део његове архиве и порушиле цркву Светог Николе. Двојица калуђера, Дионисије Љубиша и Петроније Миковић, стрељани су у Будви, сведочећи тако својом крвљу оданост вери и народу.
Но, и након најтежих удараца, манастир Прасквица није нестао. Године 1847, уз велике напоре архимандрита Синесија Давидовића и јеромонаха Јосифа Митровића, уз подршку народа, црква је обновљена. Данас се у његовим зидинама чува вредна архива и библиотека, са изузетним делима попут рукописног јеванђеља Гаврила Цетињца — дар владике Данила Петровића, као и обимна збирка паштровских исправа и преписке са црногорским владикама, што чини овај манастир јединственом ризницом културе, историје и духовности.
Не треба заборавити ни друштвену и културну улогу манастира у новијој историји. У њему је крајем XIX века живела побожна и образована калуђерица коју је описао Вук Врчевић, док је у време између два светска рата манастир водила настојатељица мајка Параскева, уз подршку краља и краљице Марије која је са својом децом често долазила у ову светињу.
И у новије доба, Прасквица остаје живи сведок времена и место где се судбине људи и народа исписују утицајним корацима. Један од најпознатијих тренутака у савременој историји манастира догодио се 12. јула 2014. године, када су се у његовој тишини венчали један од најбољих тенисера света Новак Ђоковић и Јелена Ристић, након девет година заједништва. То је била не само љубавна прича, већ и сведочанство о томе како и данас Прасквица остаје место које се бира са поштовањем, као храм духовне стабилности.
Посебно место у историји манастира заузима архимандрит Сава Љубиша, игуман и дјед митрополита Висариона Љубише, као и академик Радослав Анђус, утемељивач српске физиологије, чији посмртни остаци почивају у манастирској порти.
Данас, под духовним руководством архимандрита Димитрија (Лакића), који је са братством на челу од 7. јуна 1971. године, манастир Прасквица наставља да живи, да сведочи, да лечи и сабира. Он није само зид и камен — он је снага једног народа, живи путоказ кроз векове вере, борбе и надања.
