Архимандрит Георгије Бојић Џиџа, од 1936. до 1946., старешина манастира Троноша, којег је комунистичка власт погубила после смртне пресуде, још носи жиг народног непријатеља, иако се 31. август, дан када су 1941. Лозница и Бања Ковиљача биле прва два места у Европи ослобођена од фашиста одавно слави, а он је био један од кључних актера тих догађаја. По речима професора историје Зорана Тошића, пре 76 година, потпуковник Војске Краљевине Југославије, Веселин Мисита, дошао је у Лозницу управо зато што је знао да ће му снажну подршку у ослобођењу од фашиста пружити троношки архимандрит – као осведочени родољуб и слободар… Али, Мисита данас има и спомен-обележје у Лозници, и спомен-плочу на згради у центру града, док је Бојић „по страни“, упркос величанственој улози.
– Био је уман и честит човек, сјајан духовник, те велики родољуб и хуманиста, који никада и нигде, није ни наложио, ни учествовао у злочину – сведочио је, својевремено, Миливоје Микан Лазић, троношки шумар, после рата и игуманов јатак, све док га није издао извесни Аца Илић из Драгинца, па је ухапшен уочи своје славе, Никољдана 1945. године.
Суђење Георгију Бојићу трајало је укупно три и по месеца, укључујући и време жалбе на смртну пресуду, која је извршена три дана по правоснажности. Најпре је сахрањен на гробљу крај пута Лозница – Шабац, недалеко од савског моста, али је захвални народ већ сутрадан хумку прекрио цвећем, па су револуционарне власти на пречац ископале мртвог архимандрита и од тада се не зна где почива…
– Процес за рехабилитацију застао је после чувене реформе у правосуђу, због процедуралних и бирократских заврзлама, али ћемо, као Удружење ратних добровољаца, покренути нову иницијативу – вели Тошић. – Страшно је и што нам је сугерисано како нема шансе да Џиџа буде рехабилитован, јер је, тобоже, имао не личну, већ „командну одговорност“, као да му се, мртвом, суди у Хагу, а не у његовој Србији, у Шапцу…
Уверен да се ради о људској величини која је послератној власти сметала и мртва, Ивко Веселиновић, председник Удружења ратних добровољаца, иначе један од аутора књиге о архимандриту Бојићу, каже да Џиџа заслужује не само рехабилитацију, већ и да бар једна улица у Лозници понесе његово име.
