На Колективном западу има превише противника договорa председника Трампа са Владимиром Путином. Тај део елите би радо продужио украјински сукоб и тешко би био задовољан било чиме до потпуног руског пораза
Вербални обрачун у Овалној соби од прошлог петка прилично је разбеснео председника Владимира Зеленског, јер су Доналд Трамп и Владимир Путин веома близу договора о Украјини. С друге стране, састанак европских лидера у Лондону је послао поруку да је Зеленски и даље у добром друштву.
Повезујући све то, оштроумни Стивен Брајен, водећи стручњака за безбедност, стратегију и технологију који је раније обављао високе функције у Пентагону и на Капитолу, написао је на следеће: „Трамп је позвао Макрона и Стармера у Вашингтон чисто да их обавести о догађајима, што је очигледно и учинио. Французи су отишли прилично незадовољни, али Стармер се начелно сложио. Он је предложио да се у сваки договор око Украјине укључи Члан пет НАТО, али је Трамп одбацио тај захтев. Путин је у међувремену разговарао са кинеским председником Сијем и послао Сергеја Шојгуa у Пекинг да се сретне са њим.“
„А Трамп је позвао Зеленског. Покриће за његов долазак у Вашингтон био је ‘Споразум о минералима’ који су двојица лидера требала да потпишу… Ипак, прави разлог посете било је обавештавање украјинског председника о преговорима са Путином и тражење његове подршке.“
Обновљена комуникација
Но, ствари нису ишле тако једноставно. Трамп није могао чак ни да извести Зеленског о мировним преговорима, а ни да потпише наведени споразум о минералним богатствима украјине, јер је Зеленски имао великих примедби на било какве преговоре са Путином. Још значајније је што је те примедбе изнео јавно, пред свим новинарима и у лице председнику Трампу. Резултат је отказивање затвореног састанка два лидера, На концу је Трамп саопштио Зеленском да ће „бити поново примљен тек када буде спреман за мир.“
Тако данас стоје ствари. Стратешко саветовање које Трамп треба да одржи са својим саветницима послаће сигнал о томе шта ће се дешавати даље. Постоји велика вероватноћа да Америка прекине испоруке оружја и/или финансијску помоћ Украјини. Сад, када је пређен Рубикон, Трамп ће тешко променити курс према Русији, осим, наравно, ако Зеленски у потпуности попусти захтевима, што се чини мало вероватним. Руси, наравно, поздрављају његов пад.
Мало је вероватно да ће Трамп попустити под изливима беса из Европске уније или да ће бити импресиониран понашањем Британије. Такође, Немачка је без владе још наредних неколико недеља, што слаби „европски ударац“.
Заиста, комуникацијски канали између Москве и Вашингтона добијају на значају. Москва процењује да Трамп има предност у преговорима у односу на друге актере (ЕУ). То показује и оптимизам у Путиновој изјави прошлог четвртка, када се обраћао Савету Федералне безбедносне службе (колегијуму највиших руских обавештајних званичника).
Путин је започео рекавши да се свет и међународни односи брзо мењају и да „први контакти са новом америчком администрацијом буде одређене наде“. Затим је додао: „Постоји обострано разумевање да радимо на обнављању односа две државе (са Трамповом администрацијом) и да постепено решавамо огроман број системских и стратешких проблема у глобалној безбедносној архитектури који су изазвали и украјинску, али и друге кризе… Важно је да наши партнери показују прагматизам и реалистичку визију ствари и да одбацују бројне стереотипе и месијанске, идеолошке клишее својих претходника.“
Путин је проценио да постоје услови за дијалог „о доношењу фундаменталног решења за кризу у Украјини, (…) дијалог о стварању система који ће истински обезбедити равнотежу и разумевање интереса, дугорочан и недељив систем европске и глобалне безбедности, где безбедност неких земаља не може бити обезбеђена на штету безбедности других земаља, дефинитивно не на штету Русије.“
Међутим, Путин је такође указао да делови западних елита „и даље желе да одрже свет нестабилним и да ће ове снаге покушати да наруше или компромитују поново започети дијалог“. Стога је од виталног значаја да се „искористи свака могућност коју дијалог и рад специјалних служби нуде да се спрече такви покушаји“.
Криза поверења
Заиста, New York Times је објавио да је министар одбране Пит Хегсет позвао Америчку сајбер команду да обустави офанзивне операције против Русије, а све то „као део ширег преиспитивања свих операција које се воде против Русије“. Подједнако, појавили су се извештаји да је Путин дао сличне инструкције којима ограничава деловање руских агенција.
Оно што даје додатни чар оваквом развоју догађаја је и то што се многе од најсофистициранијих америчких операција против Русије воде из британског Владиног комуникацијског штаба, чувене обавештајне агенције која је разбијала енигма кодове у Другом светском рату. Чини се, дакле, да се Сједињене Државе постепено одвајају од дугогодишњих заједничких операција са Великом Британијом усмерених против Русије.
Извештај Guardian-а је потврдио извештај Times-а о променама у америчкој политици. Додато је да се побољшање односа између САД и Русије види и у томе што се чини да САД „више не карактеришу Русију као претњу у области сајбер-безбедности.“
У извештају Guardian-а се тврди да су аналитичари из тајне Агенције за сајбер-безбедност и безбедност инфраструктуре (Cisa) Сједињених Држава под условом анонимности казали како су били „усмено обавештени да не треба да прате или извештавају о руским претњама, иако је то раније било главни фокус агенције.“
Очигледно је да је дошло до кризе поверења у „специјалним односима“ САД и Велике Британије, или, да кажемо другачије, администрација Доналда Трампа предузима кораке да одвоји Агенцију (Cisa) од неовлашћених операција.
Занимљива је цела историја неовлашћених операција шпијунских агенција, доминантно из Хладног рата. Један од најпознатијих случајева био је инцидент од првог маја 1960. године, када је амерички шпијунски авион U-2, којим је пилотирао Френсис Гери Пауерс, летео на висини од 80.000 стопа и био оборен изнад совјетског ваздушног простора. То је изазвало дипломатску кризу која је довела до колапса самита у Паризу између тадашњег председника САД, Двајта Ајзенхауера, и совјетског лидера Никите Хрушчова. Такође, то је прекинуло сан о „детанту“ између две велесиле.
Данас смо у прилично сличној ситуацији ситуација, тога су свесни и Вашингтон и Москва. Потреба за велом тајности у дијалогу на високом нивоу између Кремља и Беле куће је очигледна. Има превише противника на Колективном западу који неће бити задовољни ничим до руског пораза у Украјини и који би радо наставили сукоб.
У таквој напетој ситуацији, на руској страни, Кремљ, ипак, на крају преовлађује, без обзира на било какве различите гласове који постоје у војно-индустријском комплексу или међу (руским) „супер јастребовима“ са осветничким намерама.
Али то није случај у САД, где остаци старог режима и даље држе важне позиције, као што извештај Guardian-а јасно показује. Због тога се може десити да како каже Стивен Брајен: Трамп „неће спречити колапс Украјине, али може настојати да постигне споразум са Путином о Украјини када Зеленски буде отишао“.
