Током рата у Босни и Херцеговини, страдање српског становништва у Сарајеву било је један од најмрачнијих и најмање истражених аспеката конфликта.
Према извештају Независне међународне комисије за истраживање страдања Срба у Сарајеву, у главном граду БиХ постојало је 211 логора и места заточења, у којима су мучени и убијани српски цивили. Процењује се да је око 3.000 Срба убијено, док је најмање 1.700 тешко рањено.
Логори за Србе: Симбол страдања
Међу најпознатијим логорима у Сарајеву био је логор „Силос“, који је функционисао од 1992. до 1996. године. Овај злогласни логор налазио се у селу Тарчину, у објекту старог силоса за складиштење жита, и у њему су били заточени српски цивили – мушкарци, жене, па чак и стари и болесни људи.
Ђорђо Шувајло, један од заточеника, преживео је у овом логору 1.355 дана, што сведочи о суровости и нехуманим условима у којима су затвореници боравили.
Осим Силоса, постојали су и други логори попут Централног затвора, логора у Основној школи „4. јул“, логора „Виктор Бубањ“, касарне „Маршал Тито“ и логора у хотелу „Орао“. У овим логорима српски цивили су били подвргнути тешким мучењима, принудном раду, глади и нехуманом поступању.
Један од најстрашнијих логора био је „Виктор Бубањ“, смештен у бившем војном објекту, где су затвореници били подвргнути свакодневним батинама, електрошоковима и психичком злостављању.
Злочини у сарајевским логорима су били систематски организовани
Злочини у сарајевским логорима били су систематски организовани, а у њиховом спровођењу учествовали су многи високи функционери Армије БиХ, полиције и паравојних формација.
Сведочења српских логораша потврдила су да је логор „Силос“, који су муслиманске власти основале 11. маја 1992. у објекту у којем се пре рата чувала пшеница, имао све елементе злогласног логора Аушвиц из Другог светског рата.
У њему су углавном били затворени цивили са подручја Тарчина, Пазарића и других околних места, мушкарци од 14 до 85 година и 11 жена, од којих је једна била у шестом месецу трудноће, као и 11 резервних војника, заробљених на борбеној линији у Хаџићима.
Најмлађи међу њима био је четрнаестогодишњи Лео Капетановић, а најстарији осамдесетпетогодишњи Васо Шаренац, који је умро у „Силосу“ на температури која је увек била за 10 степени нижа од спољашње.
За злочине над Србима у „Силосу“ Суд БиХ је на укупно 42 године затвора правоснажно осудио шесторицу оптужених. Када се 42 године казне поделе са бројем убијених Срба, њих 24, онда се долази до тога да је свако убиство кажњено са мање од две године затвора!
Исповест Славка Јовичића Славуја
Славко Јовичић Славуј био је један од логораша из „Силоса“ који је изашао на слободу на Савиндан 1996. са њих још 43. Провео је 1.334 дана у сарајевским логорима за Србе, а најдуже је био у „Силосу“!
Ову годишњицу затварања логора, Славуј је дочекао у постељи – болестан. За „Новости“ је рекао да већ годинама осећа последице стравичних мучења и да ни сам више не зна како је жив и како је преживео „Силос“.
У „Силос“ сам доведен 1992. са 77 килограма. Због мучења сам убрзо пао на 34. Кост и кожа сам био. Да није било коже, кости би се саме раставиле – присећа се Славуј. Било је дана кад сам молио чуваре да ме убију.
„Силос“ је био лабораторија за испитивање људске издржљивости. Људи су били посматрани као животиње и корисни само да раде ствари потребне за војску. Тукли су нас свакодневно и вршили нужду по нама.
Бошњаци забранили сећање
Прва комеморација испред самог логора „Силос“ у Тарчину одржана је 2021. године, на 25. годишњицу затварања овог казамата. Све до тада бошњачке власти и разна ратна удружења из Сарајева нису допуштала да Срби дођу и обележе датум затварања „Силоса“.
Ко је Енвер Зорнић?
Такође, Енвер Зорнић, командант затвора „Виктор Бубањ“, био је познат по окрутности према затвореницима. Поред њих, у злостављањима су учествовали и бројни припадници муслиманских снага, од којих су неки касније избегли кривичну одговорност.
Ниједан од ових злочина није оквалификован као ратни злочин
Иако постоје бројни докази и сведочанства о зверствима почињеним над српским становништвом у Сарајеву, овај део историје остаје у сенци. Ниједан од ових злочина није оквалификован као ратни злочин, злочин против човечности или геноцид, упркос чињеници да су многа дела испуњавала правне критеријуме за такву квалификацију.
Међународни судови и институције нису посветили довољну пажњу страдању Срба у Сарајеву, што је резултирало недостатком правде за жртве и њихове породице. С друге стране, многи злочинци су остали некажњени и наставили своје животе без икаквих последица.
Сећање и истина као предуслов правде
Истина о страдању Срба у Сарајеву мора бити расветљена како би се спречило да историја буде заборављена или искривљена. Признање ових злочина и њихово адекватно правно процесуирање представљају једини пут ка помирењу и истинском суживоту у региону. Док год злочини остају без казне, истина остаје закопана у сенци политичке коректности и селективне правде.
Ови догађаји представљају болно подсећање на трагедију која је задесила српско становништво у Сарајеву, али и опомену да се историјске чињенице не смеју заборавити и потребно је развити културу сећања међу нашим народом.
