У срцу Шумадије, на Сретење 1804. године, донета је одлука да српски народ након толико векова ропства коначно скине окове и да одлучује сам о својој судбини. Жеља за слободом је била толико велика да се почетком Карађорђевог устанка ослободила огромна енергија која није могла, а да не утиче на околне народе. Међутим, зашто је баш из Шумадије кренула бакља слободе? Због чега је Шумадија (односно онај простор који се тад звао Београдским пашалуком) та која је постала Српски Пијемонт, она која ће окупити остале српске земље у уједињењу српску државу? Ова питања заслужују одговор тим пре јер такав покрет није дошао из Старе Србије (Рашка, Косово и Метохија, делови данашње Македоније. У 18. веку се под појмом Србије управо подразумевао поменути простор), из древног језгра српске средњовековне државе. Зашто неки други српски простори као што су Босна, Црна Гора или пак Банат нису постали Пијемонт? О чему се ради?
Милорад Екмечић, један од највећих српских историчара, ову проблематику је посматрао кроз историософску призму. Он је, позивајући се на Хегела, тврдио да се увек из великих трагедија рађало нешто ново. О каквим трагедијама је реч? Он сматра да је низ ратова у 18. веку ударио темељ модерној српској држави чији Пијемонт ће бити Шумадија.
Наиме, почев од Велике Сеобе, тежиште српског народа се из старих српских земаља, КиМ и Македоније, полако премештало на север, ка Подунављу. Није реч само о насељавању Срба у крајеве северно од Саве и Дунава, него и у крајеве јужно од Дунава и Саве, а који су се наслањали на ове две реке. Екмечић је тврдио да су српске сеобе наизглед биле хаотичне, да се српски народ без икаквог реда разбацивао на ширем простору, али да се бољим проматрањем уочавају неке закономерности. Бежећи из старог завичаја услед арнаутске и турске обести, терора и насиља, српски народ се насељавао крај Дунава из разлога што је Дунав постајао све значајнији трговачки пут. Дакле, растао је значај Дунава (и Београда) у међународној трговини на релацији запад – исток. Не само то, него и сеобом у периферне области турског царства лакше се могла организовати побуна него у областима које су ближе престоници.
Оно што је веома помогло постанку Шумадије тј. простору тадашњег Београдског пашалука, као Српског Пијемонта, јесу радикалне промене демографске слике тог простора. Управо ту долазимо до споменутих ратова. Кроз цео 18. век, Аустрија и Турска су водиле три рата. Главне ратне операције су вршене у правцу Београда и долином Мораве. Велике изгибије и разарања довеле су до тога да је радикално опао број муслимана на простору Београдског пашалука. Генерално је опустошио цео тај простор, односно огромна пространства су зарасла у шуме (претпоставља се да је Шумадија по томе добила име). Уочи Првог српског устанка, на простору Београдског пашалука било је свега 40.000 муслимана спрам пар стотина хиљада Срба. Ова чињеница умногоме даје одговор на питање због чега Босна, Херцеговина, Македонија, Рашка или КиМ нису постале центар модерне српске државе. Управо из разлога што су имале велики број муслимана на својој територији. Самим тим, чим би избила буна, локални муслимански живаљ је исту са лакоћом гушио.
Према неким подацима, дахије су процениле да би Београдски пашалук могао бити велики проблем за турску царевину, те су планирале масовно насељавање муслиманског живља на том простору. Срећом, до тога није дошло. Даље, услед ових ратова калио се српски ратник. Ратујући на страни Аустрије (а у време аустријске управе у Србији 1718 – 1739 постојала је српска милиција као део оружаних снага) почео је да се ствара ратом искаљен српски војнички слој и будући старешински кадар устаничке Србије. Не заборавимо да је управо Карађорђе био аустријски фрајкор за време Кочине Крајине.
На крају, преко установе кнежина као управних јединица, полако се стварала будућа државна организација модерне српске државе. Дакле, демографска слика Београдског пашалука, у рату устројен и искаљен старешински кадар као и појава прапочетака српских државних органа условиле су то да Шумадија, односно Београдски пашалук постане Пијемонт. Са друге стране, Црна Гора која је чувала своју слободу на падинама Ловћена (те је тако била стешњена између Латина на мору и Турака у плодним долинама) није имала капацитета да изврши ослобођење и уједињење. О српским крајевима у Хабзбуршкој монархији није било говора. Босна и Херцеговина је имала огроман број муслиманског становништва које је било састављено од потурица, те је као таква давала чврсту подршку турској власти. Старе српске земље, КиМ и Македонија, су биле преплављене арнаутским, турским и потурченим становништвом, те није постојала могућност да из тих исконских српских крајева дође велики устанак.
Сходно томе, сада се види како су се коцкице полако слагале и које су на крају довеле до легендарног збора у Марићевића јарузи. По избијању устанка, народ је осетио да је нешто велико посреди, да Карађорђев устанак не личи на претходне буне. Народна интуиција је чудо. Осетио је Србин да је стари српски сан о слободној српској држави почео да се остварује, односно да је сан постајао стварност.
Тако се пламен слободе проширио широм српских простора и Балкана уопште. Тако је Шумадија постала Српски Пијемонт…
Александар Мандић за Компас инфо
