Мешовити изборни систем, који комбинује предности пропорционалног и већинског система, најприкладније је решење за Србију. У том смислу, актуелни изборни систем у Мађарској може послужити као успешан пример
Међу мноштвом значајних и кључних тема, које су 14. јануара чиниле садржај програмског говора (discours de politique générale) пред Народном скупштином новоименованог француског премијера Франсоа Бајруа (François Bayrou), лидера Демократског покрета (Mouvement démocrate – MoDem), највећу пажњу ми је привукао предлог који се односи на увођење пропорционалног изборног система.
По речима новог председника владе, пропорционални систем једини дозвољава политичким актерима да „буду оно што јесу, аутентично, без потребе да се буде затвореник унутар неискрених савезништава“. [1] Сагласност око неопходности измене изборног система деле и крајње десно Национално окупљање (RN) и крајње лева Непокорена Француска (LFI).
Такво, јасно исказано, незадовољство актуелним изборним системом унутар битног дела француске политичке елите ме је подсетило на неприхватљиво стање изборног законодавства у Србији, као и на предлог професора Слободана Антонића о увођењу већинског изборног система приликом избора народних посланика.
Професор Антонић правилно истиче главне недостатке у Србији важећег пропорционалног система, са Републиком Србијом као једном изборном јединицом и гласањем за (затворену) изборну листу кандидата за народне посланике.
Овакав систем је у коначници произвео неједнаку политичку заступљеност свакако незанемарљивог броја становника Републике Србије. Како јасно наводи професор Антонић, „према садашњем саставу скупштине (биране 2023), један посланик у Београду долази на 17.000 становника, док у Топличком округу (Прокупље, Блаце, Куршумлија, Житорађа), или пак у Пиротском округу (Пирот, Бела Паланка, Бабушница, Димитровград) један посланик пада на 77.000 људи“. [2]
Једноставно, превелики је број јединица локалне самоуправе које већ неколико сазива Народне скупштине немају посланике који би, између осталог, бранили и њихове интересе. Такође, гласањем за затворене изборне листе се губи онај директни, персонализовани контакт са народним посланицима, будући да бирачи, приликом гласања, првенствено имају у виду лидера политичке странке, који ће сасвим сигурно, уколико његова партија или коалиција остваре неопходну већину, постати део извршне власти.
Више је него јасно да је овакав изборни систем неодржив и да га треба, што је могуће раније, изменити или реформисати. Међутим, оправдано је запитати се да ли је увођење чистог већинског изборног система, било једнокружног или двокружног, најбоље и најприкладније решење за српске прилике.
Приликом разматрања ове теме и доношења коначне одлуке, свакако је корисно сагледати какве је политичке последице произвео, и још увек производи, већински изборни систем у Француској и Уједињеном Краљевству, те уважити искуства споменутих држава.
Већински систем у Француској
Релевантне одредбе које се тичу одржавања избора за Народну скупштину (Assemblée nationale – доњи дом француског Парламента) према двокружном униноминалном већинском изборном систему су садржане у Изборном законику (Code électoral).
Француска је подељена на укупно 577 изборних јединица (circonscriptions législatives), у којима се бира по један посланик или депутат (député). На тај начин се у Народној скупштини постиже једнака заступљеност свих делова Француске.
Да би кандидат био изабран већ у првом кругу, потребно је да освоји апсолутну већину гласова (50 оодсто плус један глас), која притом мора одговарати најмање четвртини броја уписаних бирача (члан L126, ст. 1 Изборног законика). Даље, уколико у првом кругу ниједан кандидат није остварио апсолутну већину, у други круг улазе кандидати који су освојили најмање 12,5 одсто гласова од укупног броја уписаних бирача.
Ако наведени услов испуњава само један кандидат, Изборни законик дозвољава учешће у другом кругу и оном кандидату који је у првом кругу освојио после њега највећи број гласова (чл. L162, ст. 3 и 4). За избор у другом кругу је довољна релативна већина (чл. L126, ст. 2), односно победу односи онај кандидат који је добио највише гласова.
Овакав начин избора депутата је сасвим непосредан и персонализован. Међутим, како француски законодавац није ограничио дозвољен број кандидата у другом кругу, допуштено је тактичко поступање, стварање „санитарних кордона“ и непринципијелних коалиција на нивоу изборне јединице, превасходно изражено кроз добровољно повлачење одређених кандидата како би се спречило да кандидат политичке партије, која се сматра „противничком“, однесе победу, те она оствари апсолутну већину у Народној скупштини.
Тактичко поступање, које је нови председник владе Бајру свакако имао у виду приликом програмског говора, у крајњој линији извитоперава изражену изборну вољу грађана, будући да је сасвим могуће да странка која је освојила бројчано и процентуално највише гласова не добије највећих број посланика.
Примера ради, иако је коалиција чији је ослонац Национално окупљање на прошлогодишњим парламентарним изборима у оба круга освојила највише гласова (33.21 одсто у првом и 37.06 одсто у другом кругу), она је тек трећа политичка снага по броју депутата у Народној скупштини.
Последично, гласови у изборним јединицама у којима ова коалиција није однела победу, без обзира на релативно добар остварени резултат, се могу сматрати протраћеним и изгубљеним, будући да немају никакав утицај на број посланика.
Како се у Француској избори за Европски парламент одвијају према пропорционалном изборном систему, са Француском као једном изборном јединицом, сваки глас за Национално окупљање је утицао на добијање европосланика, а тактичко поступање више није имало смисла.
Тактичко поступање у крајњој линији извитоперава изражену изборну вољу грађана
Због тога је и било могуће да победа ове странка (31,37 одсто освојених гласова, 30 од укупно 81 посланика) изазове озбиљну институционалну кризу. Занимљиво је да је социјалистичка влада у време првог председничког мандата Франсоа Митерана (François Mitterrand, 1916-1996) 1985. године увела пропорционални изборни систем за Народну скупштину, према коме су и одржани избори 1986. године, када је тадашњи Национални фронт (Front national) недавно преминулог Жан Мари ле Пена (Jean-Marie Le Pen, 1928-2025) постао парламентарна снага.
Што се српског искуства тиче, подсетимо да су према двокружном униноминалном изборном систему, са 250 изборних јединица, одржани први вишестраначки парламентарни избори у Републици Србији 1990. године. Међутим, такав изборни систем је највише користио Социјалистичкој партији Србије, која је са освојених 48,15 одсто гласова добила 194 посланика (од 250).
Залагањем опозиционих партија, већински изборни систем је замењен пропорционалним већ пред изборе из 1992, године, а од 2000. године Република Србија је једна изборна јединица. [3] Наравно, одржавање само једних парламентарних избора према двокружном већинском систему је недовољно за успостављање неких општих образаца понашања српског бирачког тела, али свакако није могуће искључити да у будућности не би дошло до тактичког поступања, као у Француској, и обесмишљавања изборне воље грађана.
Да ли је онда решење у једнокружном већинском систему, које и предлаже професор Антонић? Одговор на то нам пружа британско искуство.
Већински систем у УК
Код избора за Дом комуна (House of Commons – доњи дом британског парламента), Уједињено краљевство је подељено на 650 изборних јединица (constituencies), које дају по једног посланика (member of parliament).
Одржава се један круг гласања, а победник је кандидат који освоји највиши проценат гласова, односно довољна је релативна већина. Овакав систем омогућава једнаку представљеност свих крајева Уједињеног Краљевства, персонализован однос са послаником и практично укида могућност стварања неискрених коалиција на нивоу изборне јединице.
С друге стране, његов озбиљан недостатак у политичкој пракси представља омогућавање да политичке странке које су освојиле приближно исти број или проценат гласова буду радикално несразмерно заступљенe у Дому комуна.
На пример, на прошлогодишњим изборима је странка Reform UK, чији је лидер Најџел Фараж (Nigel Farage), са освојених 14.3 одсто гласова, добила само пет посланика (односно њени кандидати су победили у пет изборних јединица), док су Либералне демократе (Liberal Democrats) са 12.2 одсто гласова (дакле два процента мање од Reform UK) добиле 72 посланика.
Још еклатантнији пример смањене заступљености у односу на освојени проценат гласова представља остварени резултат Савеза Социјалдемократске партије (Social Democratic Party), тада младе политичке снаге, и Либералне партије (Liberal Party) на изборима из 1983. године, у време доминације Маргарет Тачер (Margaret Thatcher) на британског политичкој сцени.
Наиме, Савез (Alliance) је несумњиво остварио одличан резултат, када се посматра укупан број гласова (25.4 одсто), али су његови кандидати победили у само 23 изборне јединице. Лабуристи (Labour) су са 27.6 одсто (за два процента више од Савеза) победили у чак 261 изборној јединици.
Ако се има у виду да је резулат био прилично сличан и на наредним изборима одржаним 1987. године, односно Савез је опет био смањено представљен, никако не треба да чуди то што је један од оснивача Социјалдемократске странке и бивши председник Европске комисије (1977-1981) Рој Џенкинс (Roy Jenkins, 1920-2003) остао упамћен и као ватрени критичар изборног система у Уједињеном Краљевству и поборник увођења пропорционалног система. [4]
Британски пример може послужити као доказ да је (релативно) младим странкама, чија је страначка инфраструктура у процесу настајања и ширења, није нимало лако такмичити се, у условима једнокружног већинског изборног система, са традиционалним политичким партијама, које своје присуство у локалним заједницама негују деценијама.
Недостатак изборног система у УК је то што омогућава да политичке странке са истим бројем гласова буду радикално несразмерно заступљенe
Једноставно, њихов процентуално врло добар или одличан изборни резултат често не резултира одговарајућим бројем посланика, чиме огроман број гласова бива суштински изгубљен.
Не треба се заваравати да, уколико једнокружни униноминални већински систем буде био уведен у Србији, неће довести до сличних или истих последица. Такође, већински систем, како једнокружни, тако и двокружни, по правилу захтева живо и стабилно присуство политичких странака на целој територији државе.
У овом тренутку се, у српском случају, таквим присуством могу похвалити једино Српска напредна странка и Социјалистичка партија Србије. Стога се може основано очекивати да би први избори одржани по (једнокружном) већинском систему највише погодовали овим странкама, а гласови дати опозиционим кандидатима у битном броју изборних јединица би били сасвим протраћени и безвредни.
Погодно решење
Наравно, споменуто не треба протумачити као покушај обесхрабривања или као потврду да је садашњи пропорционални изборни систем за Србију најбољи и да га не треба мењати. Напротив, његова промена је суштински важна и неодложива.
Међутим, заједно са успостављањем сразмерне представљености становника Републике Србије и стварањем непосредне и персонализоване везе између гласача и кандидата на нивоу изборне јединице, не сме се допустити да гласови дати пораженим кандидатима изгубе сваки смисао и постану безвредни.
Стога, аутор ових редова сматра да је мешовити изборни систем, који комбинује предности пропорционалног и већинског система, најприкладније решење за Србију. У том смислу, актуелни изборни систем у Мађарској, држави по величини териториje и постојању једнодомног парламента сличној Србији, може послужити као инспирација и добар оријентир за будућу реформу српског изборног система.
Код избора за мађарски парламент, који броји 199 посланика, равномерна представљеност становника из свих делова Мађарске и непосредан контакт са кандидатима су обезбеђени кроз поделу на 106 изборних јединица, у којима победу односи кандидат који је освојио већину гласова (дакле, довољна је релативна већина).
Осталих 93 народна посланика се бирају са изборних листа, према пропорционалном систему, са целом територијом Мађарске као једном изборном јединицом. Заправо, бирачи гласају два пута: за кандидата из сопствене изборне јединице и за жељену изборну листу. Сличан мешовити систем се користио до 2014. године приликом избора посланика у Скупштину АП Војводине, будући да се половина посланика (60 од 120) бирала по већинском систему, уз могућност одржавања другог изборног круга.
Како би се спречило да гласови дати у појединачним изборним јединицама изгубе вредност, мађарски законодавац је предвидео институт тзв. фракцијског гласа. Гласови које су освојили поражени кандидати се преносе на националне изборне листе датих партија, уколико су достигле изборни цензус, и служе за добијање посланичког мандата (Закон о избору народних посланика, чл. 15, ст. 1а).
Такође, разлика између гласова победничког кандидата и његовог другопласираног конкурента умањена за један (тј. гласови који нису били неопходни за победу) се преноси на националну изборну листу победника (чл. 15, ст. 1б), чиме се евентуално може учврстити већина у парламенту.
Узмимо да је првопласирани кандидат освојио 20 000 гласова, а његов другопласирани конкурент рецимо 17 000. У том случају се свих 17 000 гласова пораженог преносе на партијску изборну листу, а у случају победника 2999, будући да је за победу у датом случају било добољно добити 17 001 глас.
Увођење сличног решења у Србији би, због приближавања Народне скупштине гласачима, могло имати ефекат стимулисања излазности, која у претходних 13 година није прелазила 60 одсто. С друге стране, у Мађарској је на парламентарним изборима одржаним 2018. и 2022 године изласност била виша од 69 одсто.
Иван Јокановић je адвокат и докторант на Правном факултету у Мишколцу. Ексклузивно за Нови Стандард.
УПУТНИЦЕ:
[1] Овде: Discours de politique générale de François Bayrou : le temps de la proportionnelle, cheval de bataille du nouveau Premier ministre, est-il venu ?
[2] Овде: Slobodan Antonić: Srbiji je potrebna promena izborrnog sistema – Novi Standard.
[3] Слободан Орловић, Како до бољег српског изборног система, стр. 237.
[4] Ian Dunt and Dorian Lynskey, Centrism – The Story of an Idea, p. 86.
