Грујо Гарић био је један од последњих четника из Другог светског рата, један од неколицине преосталих канадских Срба, који су као младићи прошли кроз пакао нацистичке окупације и грађанског рата у бившој Југославији борећи се против комуниста и усташа. Умро је ове године, 22. августа у 101. години у месту Најагара Фолс, у Канади.
Баш зато Бранко Микашиновић, један од водећих слависта у Америци, некадашњи предавач руског језика и књижевности на универзитетима у Њу Орлеансу и Тулејну, новинар „Гласа Америке” дуже од две деценије Гарића назива Последњим Мохиканцем, по ремек-делу Џејмса Купера.
Из италијанског логора до Канаде
У књизи „Незаборавни сусрети” (издање „Чигоја штампа”), у којој описује сусрете с најзначајнијим људима из српске дијаспоре у САД, Микашиновић једно поглавље посвећује иГарићу , који је био и његов таст.
Грујо Гарић родио се 1923. године у месту Прача код Рогатице у Босанској бановини Краљевине Југославије. Био је једно од седморо деце. Породично презиме је изворно било Достанић, али Грујов предак је преузео презиме Гарић пошто је пребегао у Босну јер је убио турског великаша у осамнаестом веку.
Живот у Прачи није био лак, али Грујов отац је успео да пошаље сина у Зеницу 1941. године да учи за мајстора механичара. Његову обуку је, ипак, убрзо прекинуо Други светски рат.
Грујо и његова три брата су се одмах придружили локалној четничкој групи под командом њиховог рођака Груја Цветановића. Брат Виде погинуо је 1941. године борећи се против усташа, а Грујо и два брата су се онда придружили војним снагама које је регрутовао бивши посланик југословенске скупштине Доброслав Јевђевић (1885–1962). Војвода Јевђевић организовао је српске четнике у Босни и Херцеговини; Грујо се борио у тој јединици док га нису заробили Немци 1943. године.
По завршетку рата Гарић је послат у Солун да ради на истовару бродова. Ускоро је превезен британским бродом у Италију, у логор Еболи где је остао до 1948. године.
Међу неким занимљивим догађајима које Грујо памти из времена боравка у заробљеништву, како пише Микашиновић, била је и објава рођења престолонаследника Александра, сина краља Петра II у егзилу у Лондону, за коју је тамо чуо 17. јула 1945. године. Сећао се да су то биле пријатне и охрабрујуће вести за све југословенске експатриде у логору за расељена лица.
Долазак у Канаду
Грујо је имигрирао у Канаду 1948. године, али пре него што је напустио логор за расељена лица морао је да потпише уговор којим се обавезује на рад на фарми у покрајини Алберта у трајању од две године.
Затим се, пошто су истекле две године, преселио у Виндзор, Онтарио, где је прво радио у хотелу Николе Дрекића. Потом се преселио у Најагара Фолс, Онтарио, где му је први посао био у хотелу Ивана Поповића, а касније се запослио у „Џенерал моторсу” у Нијагара Фолсу где је остао до пензије.
Оженио се 1955. године Вером Обркнежевић из Београда из породице српских краљевских официра. Грујо и Вера су имали две ћерке, Снежану и Јулијану.
Грујо је остао у контакту с војводом Јевђевићем и био му домаћин кад је славни командант из Другог светског рата посећивао Канаду, где су емигрирали многи његови бивши саборци после рата. У част вољеном команданту Грујо је обновио порушени споменик који је Јевђевић подигао оцу Димитрију Јевђевићу, православном свештенику у Милошевцу.
Живот за краља и отаџбину
Присећајући се после много година својих ратних искустава од 1941. до 1943. године у окупираној Југославији, Грујо је испричао, а новинар записао: „Током рата, током хладне зиме у босанским планинама марширао сам у снегу до груди с пушком подигнутом изнад главе да се не би смрзла. Ходао бих и спавао у исто време. То ме је научило да човек може поднети оно што животиња не би могла”.
За Микашиновића Грујова прича је изузетна баш зато што није. Његова прича је слична причама многих мушкараца његове генерације из некадашње Краљевине Југославије. Они су били, као млади људи, спремни да положе живот за краља и отаџбину и многи јесу. Преживели, као Грујо, урадили су шта су могли да очувају вечни спомен на своје пале другове и команданте.
