Више од шест деценија након што је Демократска Република Конго (ДРК) прогласила независност, њене источне провинције и даље су заробљене у зачараном кругу насиља, пљачке ресурса и геополитичких интрига.
Недавни развој догађаја, попут поновног успона побуњеничке групе М23 и ескалације тензија са Руандом, осликава суморну слику сукоба дубоко укорењеног у колонијално наслеђе експлоатације и контроле. Ако добро ослушнете, и даље можете чути одјеке кожних бичева краља Леополда II и звуке бушилица у данашњим рудницима кобалта.
Тренутни сукоб у ДРК није само криза управљања или етничких тензија, већ директан наставак колонијалног пројекта преобликованог за 21. век – овог пута покретаног паметним телефонима, електричним аутомобилима и похлепом мултинационалних корпорација.
Недавни развој догађаја: Поновни успон М23
После периода неактивности након њихове побуне 2012–2013. године (услед војног пораза и накнадног мировног споразума у Најробију), побуњеничка група Покрет 23. марта (М23) вратила се са осветом, освајајући стратешке територије провинције Северни Киву и наносећи страх и патњу цивилном становништву.
Влада ДРК оптужује Руанду да подржава М23 – тврдњу коју подржава и извештај Уједињених нација, који детаљно описује логистичку и финансијску подршку коју је група добила. Раванда, наравно, пориче ове оптужбе, остављајући нас у геополитичкој игри препуцавања, док је преко 1,5 милиона људи расељено у источном Конгу.
Поновни успон М23 поклапа се са све већом глобалном потражњом за минералним богатством ДРК, нарочито за кобалтом и колтаном, који су неопходни за пуњиве батерије и друге високотехнолошке уређаје. Док свет јури ка „зеленој будућности“, Конго плаћа цену – и крвљу и суверенитетом.
Колонијалне границе: Првобитна рана Африке
Да бисмо у потпуности схватили узроке бескрајног сукоба у Конгу, морамо се вратити у 1884. годину, када су се европске силе састале у Берлину и поделиле Африку као рођенданску торту – без присуства иједног Африканца.
Ове вештачке границе спојиле су разнолике етничке и религијске групе, док су раздвојиле природне заједнице и ресурсе. За ДРК, земљу са преко 200 етничких група, коначни резултат био је крхка државна структура без природне кохезије.
После стицања независности, ове колонијалне границе постале су позорница за нову борбу: борбу за идентитет. Лидери су манипулисали етничким припадностима како би поделили заједнице, потпаљујући сукобе око земље, ресурса и власти.
Мултинационалне компаније и контрола над природним богатством
Још горе, мултинационалне корпорације су искористиле ове поделе како би осигурале контролу над природним богатством. Танак вео етничких сукоба често прикрива дубљу агенду – борбу за рудна богатства Конга. Ова тактика одржава заједнице у сукобу, док корпоративни интереси остају нетакнути.
Решење лежи у одбацивању подела заснованих на етничком идентитету и прихватању панафричког идентитета – оног који превазилази племенске поделе и уједињује Африканце у заједничкој борби за суверенитет, достојанство и правду.
Како је рекао панафрички мислилац Амилкар Кабрал: „Не кријте ништа од маса нашег народа. Не лажите. Разоткријте лажи кад год се изговоре.“
Колонијална експлоатација у новом руху
Да бисмо разумели зашто је ДРК и даље жариште сукоба, морамо се вратити њеним колонијалним коренима. Када је белгијски краљ Леополд II прогласио Конго својим личним власништвом крајем 19. века, покренуо је један од најсвирепијих експлоататорских режима у историји. Под маском „цивилизовања“ Африке, Леополдов режим је пљачкао конгоанску гуму и слоновачу, поробљавао милионе и убио око 10 милиона људи.
Премотавањем у 21. век, мало шта се променило – осим што пљачкаши сада носе одела и представљају мултинационалне корпорације уместо европских монарха.
ДРК лежи на око 24 трилиона долара вредним неистраженим минералима, укључујући 60% светских резерви кобалта. Ови ресурси су од суштинског значаја за компаније попут „Епла“, „Тесле“ и „Самсунга“.
Али уместо да обогаћују конгоанске заједнице, ови минерали подстичу насиље. Наоружане групе, укључујући М23, боре се за контролу рударских региона, док мултинационалне корпорације прећутно омогућавају овај хаос неадекватним праћењем својих ланаца снабдевања.
Пут напред: Панафричка решења за глобални проблем
Судбина ДРК наглашава хитну потребу за панафричком солидарношћу и решењима. Афричка унија (АУ) мора преузети активнију улогу у посредовању у сукобима и позивању регионалних актера, попут Руанде, на одговорност.
Ово би могло укључивати распоређивање снажнијих афричких мировних снага или успостављање континенталног оквира за управљање ресурсима који би обезбедио транспарентност и праведну расподелу богатства.
На крају, Глобални југ мора се ујединити у борби против експлоататорских пракси мултинационалних корпорација. Као што је отац афричке независности Кваме Нкрума рекао: „Ослобођење Африке неће бити потпуно без економске независности.“
Паметнија, етичнија будућност?
Сукоб у ДРК је отрежњујући подсетник да технолошки напредак света често долази на рачун најугроженијих. Док пунимо своје „ајфоне“ и возимо своје „Тесле“, не смемо заборавити конгоанске рударе који ризикују животе за нашу погодност.
Можда ће једног дана прича о ДРК бити прича о оснаживању, а не експлоатацији. До тада, морамо наставити да постављамо непријатна питања и држимо моћнике одговорним. Како је афрички научник Али Мазруи једном рекао: „Африка производи оно што не конзумира и конзумира оно што не производи. У томе је срж проблема.“
Време је да препишемо тај сценарио.
