Безмерна је љубав Христа који је дошао да спаси грешника! Царство Небеско стиче се и у затвору. Довољан је додир благодати Божије који ће да промени тврдокорну и безосећајну душу затвореника и да преобрази цео његов живот. Само уз Христову помоћ човек је у стању да се промени, да победи ђавола и грех који живи у њему.
Пут до затвора и прве сузе покајања
У затвор ме је довео злочиначки, грешни начин живота. Моја породица је била за комунизам, атеистичка, иако су за Васкрс фарбали јаја, па сам чак и ја са шест година крштен. Истина, никад више нисам био у цркви.
И нисам имао никакав „лични сусрет са Богом“. А у затвору, када је дошло покајање, нисам знао како да ублажим своје стање: душа је моја плакала и није се могла утешити, јер још нисам познавао Господа. Дао сам све од себе да неким радом отупим овај бол, али није много помогло.
Крик душе и сусрет са Богом
Једном сам седео у ћелији, схрван затворским животом. Осећао сам се као да сам у ћорсокаку. И из овог понора очајања, последњим снагама, зазвах Бога. Био је то крик душе. И одједном осетим да је Господ близу, Он чује! И као да је камен пао са мојих рамена. Хтео сам да Му се некако захвалим, јер ме је буквално извукао из пакла! Али нисам знао како.
Први кораци у вери
Почео сам да читам Свето Писмо. Посебно ме је дирнула прича о разбојнику који се покајао на крсту. Нисам разумео како Бог може не само да опрости разбојнику, него и да му првом отвори врата Раја?!
Духовна глад у мени је све више расла. Почео сам да идем у затворску капелу – наш свештеник ју је тада освештао у част Светог Николаја Чудотворца. Тамо је висила икона Спаситеља Нерукотвореног, а када сам се молио, лице Христово као да је оживело. Осетио сам: сада је Он овде са мном. У тим тренуцима ме је обузела таква љубав, која се ни са чим не може упоредити.
Прва исповест и благослов
То је било када сам први пут ушао у наш затворски храм – раније, због лошег понашања, нисам смео да идем тамо. Тај дан памтим као чудо: тамо сам срео свог будућег исповедника, оца Ђорђа, исповедио се и причестио први пут.
Отац ме је благословио да читам на клиросу. А онда је некако изашао из олтара за време службе, извео ме, покрио епитрахиљем и благословио ме да бринем о храму. Чак су ми и сузе потекле са лица. Схватио сам да је то воља Божија.
Искушења и сведочење вере
Наравно, искушења нису нестала. Осим тога, затворска управа ме и даље није увек пуштала у храм – нису могли да верују да сам се заиста променио. Али сам ја сигурно знао: сусрет са Богом ме окренуо за 180 степени.
И они који су били у близини су то видели и покушали да схвате шта ми се догодило. Чак су се заинтересовали за веру – неки из радозналости, други искрено. Неки су долазили у храм и одрекли се прошлости пред мојим очима…
Нови живот у слободи
Када сам изашао из затвора, имао сам два пута: стари и нови. Нећу да лажем – криминал је обећавао леп живот, а ја сам пуштен буквално као просјак. Стога сам, далеко од греха, одмах отишао своме духовнику. Свештеник је благословио да му помогнем у олтару. Била је светла васкршња недеља и био сам захвалан Богу на овој прилици. И за то што је било оних који нису дали да останем без паре на улици.
Брак и служење ближњима
Отприлике годину дана сам живео и служио у својој цркви: мало по мало навикао сам се на живот у слободи – прво сам ложио пећ у цркви, па пекао просфору… А онда сам упознао своју будућу жену. Венчали смо се и сада полако постајемо црквени.
Радим у нашој болници и идем у затворе истим изгубљеним људима, какав сам некада и сам био, да бих разговарао са њима. И слава Богу, Који нам отвара све путеве служења ближњима! У томе сам пронашао нови, прави смисао живота.
