Тако су се у маленој згради тузланске ниже гимназије, двадесетих година прошлог века, укрстили путеви двојице дечкића, а будућа српска великана.
Треба одмах рећи да се послератни просветни систем младе Краљевине СХС много разликовао од данашњег. Тако је узраст ученика истог разреда доста варирао. Дешавало се да у одељењу разлика између ученика буде и по неколико година.
Школовање патријарха Павла
Но, млађег од двојице поменутих, Гојка Стојчевића, будућег патријарха српског Павла, рођеног 1914. године, родбина је послала септембра 1925. на школовање у тузланску нижу гимназију.
У родном славонском селу Кућанцима Гојко је претходно завршио четворогодишњу основну школу. Дечак ситне грађе за собом је оставио гробове родитеља. Отац Стеван се вратио из САД увелико болестан од туберкулозе и преминуо кад је Гојкпо имао свега три године. А ни мајка Ана није била боље среће. Након Стеванове смрти се преудала, донела на свет још двоје деце, али је умрла на рођењу треће ћерке.
А други дечак из ове приче био је Мехмед Селимовић, рођен 1910. године, свакако један од највећих књижевника који је наш народ изнедрио. Меша, који је за себе често говорио да је Србин мухамеданске вере, био је пак рођени Тузлак, родом из добростојеће тамошње породице. У свом родном граду завршио је основну школу након чега је уписао гимназију.
Меша Селимовић и патријарх Павле као школски другови
Судбина је тако хтела да – мада четири године старији – школске дане проводи поред омаленог Гојка из Кућанаца.
„Ја сам седео у првој клупи, са десне стране ми је био муслиман Меша, а са леве један Хрват и ја сам био у средини. Тако да смо живели, што се каже, као браћа, као своји. Тада се то није тако осећало јер се видело да су времена тешка и да иду још гора, па су те разлике, и националне и ове друге, биле неупадљиве.
Сад се то сувише истиче понекад, и националност и вера. А онда је то било, били смо ево другови школски, у истој клупи смо седели Србин, Хрват, муслиман. Међу свим људима, свим националностима има и људи и нељуди. Али то зависи од сваког човека, да ли ће он бити човек или нечовек. Не могу људи да нас угурају у нељуде, а не могу ни нељуди да нас угурају у људе. То зависи од нас ако ми пристанемо да нас угурају у људе…“ – причао је патријарх Павле о својим школским данима.
