КЊИЖЕВНИК и добротвор Еустахија Арсић из Арада у данашњој Румунији, прва се 1837. са 50 приложених форинти одазвала молби Матичиног секретара Теодора Павловића, упућену Српкињама да постану приложници наше најстарије институције књижевности, науке и културе коју су наши преци основали 1826. у Пешти. Еустахија је убрзо постала и прва жена која је објавила поезију у Матичином Летопису чији 200. рођендан обележавамо целе ове године.
Ова историјска прича о Арсићевој, допуњена и сећањима на прве жене добротворе и друге велике Српкиње тог времена, обележила је у уторак вече у Карловачкој гимназији почетак тродневне манифестације „Дани Матице српске у Сремским Карловцима“ која ће трајати со 5. децембра.
Др Јелена Веселинов објаснила је да су Српкиње у Угарској релативно рано стекле могућност за економску и правну самосталност. Матица је била узор првим женским удружењима образованих и богатих Српкиња у Аустроугарској крајем 19. века, која су имала за циљ очување идентитета српског народа.
Фото: Галерија Матисе српске
– Прва жена задужбинар Матице српске била је Софија Пасковић. Матици је завештала 1871. задужбину за помагање српских ученика, а поклонила је и 155 књига. Израђен је и њен портрет који је власништво Матице српске – нагласила је др Веселинов која је са др Светланом Милашиновић и др Александром Новаков, говорила синоћ о знаменитим Матичиним женама.
Најпознатија задужбинарка и народна добротворка је Марија Трандафил. Тестаментом је 1878. оставила Матици српској велико имање за оснивање задужбине, васпитног завода за српску сирочад која ће носити њено име.
У међуратном периоду забележен је већи број жена које су биле сараднице Матице српске. Најбројније, њих више од 20, су биле сарадници у Летопису: Десанка Максимовић, Аница Савић Ребац, Исидора Секулић…
Вечерас, такође у најстаријој српској гимназији основаној у Карловцима 1791, о „Српским сеобама у војвођанским крајевима Банату, Бачкој и Срему од 15. до 20.века“ говориће др Милан Мицић, др Александар Хорват и мр Павле Орбовић.
Фото: Википедија
– Сеобе Срба проузроковане су ратовима, појавама глади и болестима. Досељени Срби већином су били војници и представљали су гарант, кроз историју, у одбрани Европе од турских напада. Сеоба је било и у периду када је стабилизована граница на Дунаву, када је с једне стране била Турска, на територији данашње централне Србије, а са друге Хабзбуршка монархија, и тада се на простор Војне крајине која је постојала у Банату, Бачкој и Срему, сливају сеобе често из западних српских крајина Баније, Кордуна и Далмације – каже др Мицић.
ПРИВАТНО И ЈАВНО…
МАНИФЕСТАЦИЈА „Дани Матице српске у Сремским Карловцима“ биће завршена у четвртак, 5. децембра Округлим столом „Приватно и јавно у животу српског народа у војвођанским крајевима од 18. до 20. века“. О овој теми говориће проф. др Владан Гавриловић, доцент др Срђан Орсић, др Милан Мицић, др Јелена Веселинов, др Снежана Мишић, мр Павле Орбовић, мср Милена Кулић, мср Сања Перић и Богдан Шекерић.
Било је сеоба и у 20. веку, пре свега кроз међуратну колонизацију српских добровољаца када је у Војводину пристигло око 70.000 људи, а потом и велика колонизација партизанских бораца 1945. до 1948.
– Следе економске сеобе из динарских крајева које се појављују педесетих, шездесетих и седамдесетих година све до грађанског рата у Југославији, деведесетих, који је изазвао нова померања становништва ка Војводини – наглашава др Мицић историјску чињеницу да је Војводина увек била простор на који се интензивно досељавало становништво.
