Пуних 29 година навршило се од када је у америчкој бази Рајт Петерсон у Дејтону парафиран Општи оквирни споразум за мир у БиХ и његових 12 анекса, чиме је окончан рат у БиХ и успостављен њен уставно-правни поредак. Споразум је познат као Дејтонски споразум. Њиме је створена државна заједница БиХ састављена од два ентитета, Републике Српске и Федерације БиХ, који су потписници свих анекса.
Дејтонски споразум, након тронедељних преговора, парафирали су тадашњи предсједници Србије Слободан Милошевић, такозване Републике БиХ Алија Изетбеговић и Хрватске Фрањо Туђман.
Споразум је парафиран у присуству тадашњег државног секретара САД Ворена Кристофера, а осим њега главни амерички посредници били су Ричард Холбрук и генерал Весли Кларк.
Дејтонски споразум не гарантује љубав и пријатељство, или раније братство и јединство. Он гарантује мир. Њиме је окончан крвави рат у БиХ. Ни тада све стране нису биле њиме задовољне. Ипак, само једна страна временом је схватала колико је значајан – српска. За Бошњаке, још из времена Алије Изетбеговића, тај споразум је био „лудачка кошуља“.
Интервенцијама високих представника, али и западних амбасада, тај споразум малтене је потпуно промењен. Бошњаци од 1995. тај споразум виде као непријатеља државе. Иако му је промењена суштина, он је и данас једина сигурност за мир. И као такав, за Србе је светиња. У прилог томе говори и чињеница да је у Републици Српској данас празник, нерадни дан. У ФБиХ дан као и сваки други.
Празновање
Са српским народом је проблем што има много тога да памти и злопамти, и то не из неке далеке праисторијске прошлости. Напротив, ружна сећања су сасвим свежа из два светска рата, из распада две Југославије, бомбардовања осиромашеним уранијумом, медијске сатанизације. Отуда и многи значајни датуми које Срби обележавају, да би запамтили па макар и опростили.
Упркос томе неки људи обележавање великих датума из прошлости посматрају пре свега као нерадне дане. Гледају како да их повежу са претходним или наредним викендом и планирају краћа путовања. Или напросто налазе прилику да се добро одморе и наспавају, а да при томе не знају шта се и зашто свечано обележава тог и тог датума. Срећом, све је мање таквих. Делом и зато што српска држава, православна црква, школство, медији данас на томе раде више него раније.
Празновање, јавно и приватно, значајних историјских догађаја има велику симболичку емоционално-психолошку димензију. Бурна историја српског народа може се очитати према историји промене имена улица у центру Сарајева, Загреба, Скопља.
БиХ – посебна прича
БиХ је у том смислу посебна прича. Национално и верски дубоко подељено друштво у оквиру једне државе, поред осталих бројних специфичних проблема, доноси и невоље са празницима. Не само што свака национална заједница обележава своје зачајне историјске датуме јер они би, као рецимо верски, могли да несметано коегзистирају, чак да предстаљају богатство у разликама.
Пракса да се узајамно поштују, честитају, тим поводом позивају кући на част као посебно важни гости, доводила је до зближавања упркос разликама. Са националним историјским памћењем, поготово из новије прошлости сасвим је супротно јер су те историје крваво укрштене. Патриотизам и издаја, колаборација и отпор, грађански рат, те опречне интерпретације истих догађаја доводе заједничку БиХ до пуцања по шавовима ентитета и кантона.
У таквим државама исти догађаји су за једне датуми поноса, за друге датуми срамоте. За једне тријумфа, за друге пораза. Док једни славе, други тугују… Добар пример представља 21. новембар ’95, када је остварен Дејтонски споразум којим је окончан грађански рат у БиХ. Потписале су га све три националне стране, гарантовале све велике силе у име међународне заједнице. Задовољства и нездовољства су равномерно расподељена на троје, али … Мастило се није ни осушило, а архитекта тог споразума Ричард Холбрук лансирао је субверзивну тезу да је споразум донео мир, али не и политичко решење, што је и политички и логички замена узрока за последицу. Мир може да су успостави само на основу политичког решења.
Споразум данас
Дејтонски споразум данас, нажалост, угрожен је више него икада. На њега кидишу многи – Бошњаци, западне дипломате, делимично Хрвати, али некако још опстаје. Годинама је системски урушаван и мењан. Данас многи причају о његовом духу, али не о слову. И под дух су подведене све преваре и лажи, док се од слова покушава направити мртвило на папиру.
Дејтонски споразум није добио прилику да покаже своје добре и лоше стране, будући да је често селективно и циљано тумачен и примењиван. Добре стране нису искоришћене у довољној мери, а лоше су умножаване у политичкој борби.
Сигурно је да има своје мањкавости, али 29 година у БиХ је мир. Често је напето, усијано, али је мирно. Само да је то последица Дејтонског споразума, зар није довољно?
(Александар Стојановић за Компасинфо)
