Да ће Александар Митровић постати играч светске класе, видело се још те 2012. године када је на 28 утакмица у дресу Партизана постигао 13 голова. У то време, он је тек постао пунолетан, али је већ деловао физички надмоћно и невероватно спремно за врхунски фудбал.
Његова доминација на терену, у комбинацији са квалитетима попут отварања у простор и осећаја за скок игру, издвајала га је као једног од најперспективнијих младих играча, а сигурно најперспективнијег центарфора.
Та сезона 2012/13, коју је обележио у дресу Партизана, заувек ће остати у сећању црно-белих, а чувена фотографија са пехаром у руци, изнова и изнова евоцира успомене. Митровић је тада постао симбол једне младе генерације и узор који је на терену показивао шта значе страст, борбеност и одлучност.
View this post on Instagram
Поред свих ових добрих страна, једини непријатељ је била његова „луда“ глава. Међутим, популарни „Митар“ је током година сазрео и ти младалачки испади на терену су одавно иза њега. Своју доминацију, наставио је у дресу Андерлехта, Њукасла, Фулама и Ал Хилала.
Најбољи нападач своје генерације
Александар Митровић у многим аспектима представља једног од најбољих нападача које је Србија икада имала. Његова способност да користи тело, савршен баланс, игра главом и рационално чување лопте чине га јединственим. Међутим, треба нагласити и да су се захтеви у фудбалу значајно променили.
Evo jedan veliki tvit o Aleksandru Mitroviću, da bre olakšam i ja dušu
Počeo bih sa početkom svog odnosa prema njemu. Tamo 2012. postao sam opsednut njime u fudbalskom smislu, dečko je bio jedva punoletan a već je izgledao neviđeno dobro i sposobno da se nadmeće. Ja sam imao… pic.twitter.com/xfJnZAParE
— Relja (@relja996) November 19, 2024
Да је играо пре двадесетак година, сигурно би имао богатију клупску каријеру у већим тимовима, јер је тада један прави сидраш био синоним сваке јаке екипе. Сетимо се само Алана Ширера, Раула Гонзалеса, Дијега Тристана итд.
Сви они су били слични типови нападача као наш Митровић, али су направили далеко боље клупске каријере од њега. Но, сасвим добро се он снашао и у доста динамичнијем, модерном фудбалу.
Митровић није само голгетер – он је играч који разуме игру, уме да допринесе тиму у бројним сегментима. Његова агресивност и жеља да увек буде користан оставиле су трага на његовој кондицији, али је та страст и „луда глава“ увек била његов заштитни знак.
Изазови модерног фудбала и репрезентативна улога
Са 30 година, многи сматрају да Митровић више не може да игра на врхунском нивоу без паметне ротације и одмора. Његов прелазак у Саудијску Арабију, односно Ал Хилал с’ тога је можда био и логичан корак у каријери, иако је имао сјајну сезону у Фуламу.
У Фуламу су од тог трансфера зарадили 50 милиона фунти што је озбиљан новац за овај клуб и окренули се мобилнијим нападачима попут Родрига Муњиза који је био сјајан протекле сезоне и Раула Хименеза који се тотално опоравио од повреде укрштених лигамента и поново подсећа на оног Раула из дреса Вулверхемптона.
Митровић се сјајно снашао у Ал Хилалу, први је стрелац Саудијске лиге и Азијске лиге Шампиона, међутим, да ли су године у питању (иако их нема много за нападача) или је тренажни приступ другачији у Саудијском Арабији (да не кажемо доста непорфесионалнији него у Енглеској), ипак, види се да „Митар“ не може да буде на високом нивоу свих деведесет минута, или што би се рекло код нас у народу „Срце хоће, али тело не може.“
Митровићева улога у репрезентацији мора бити прилагођена
Када је у питању репрезентација, Митровић и даље остаје један од кључних играча. Ипак, његова тенденција да преузме превише одговорности често смањује његову ефикасност. Његова улога на терену мора бити прилагођена како би остао свеж за кључне тренутке, посебно у завршници утакмице. Тада се Митровићу дају сва овлашћења јер за 30 минута под пуним интензитетом може много да помогне у реализацији.
Грешка Драгана Стојковића је била управо то, изморени Митровић у последњих пола сата против Швајцарске није могао да да свој максимум и његов пад у игри, био је иницијална каписла за пад у игри целе репрезентације. Са друге стране, он није хтео да га извади из игре јер смо јурили резултат и требао нам је он на терену као појава.
Идеално би било да Митровић у репрезентацији добије улогу „џокера“ – играча који улази са клупе и максимално користи свој потенцијал у ограниченом времену. У том контексту, Влаховић као стартер и повратак Сергеја Милинковића Савића могли би бити савршен рецепт за унапређење наше игре.
СМС и Лазар Самарџић који блиста у дресу Аталанте, били би убојит двојац који би „паковао“ лопте за Влаховића у већем делу меча и онда за Митровића у последњих пола сата утакмице, управо када он може да пружи највећи допринос и највише помогне тиму.
