Последњих неколико годдина, у више наврата суочили смо се са врло опречним информацијама о квалитету хране коју једемо, нажалост не од стране институција које би правовремено реаговале, већ од стране других држава којима наше воће и производи нису задовољавали стандарде.
Наравно, као што је то негде и очекивано, осула се паљба по медијима, који су изнели овакве тврдње, уместо да се заиста позабавимо извором проблема и тиме шта заправо једемо.
Каквог је квалитета воће и поврће које извозимо?
Када се ради о воћу и поврћу које извозимо у стране државе, у Европској унији постоји дозвољени MRL (максимални ниво остатка) пестицида у намирницама биљног порекла, воћу и поврћу, након третирања и прскања због ваши и болести биљака.
Примера ради, пестицид хлорпирифос, који је пронађен у шљивама, које су враћене са границе забрањен је одавно у многим земљама ЕУ, јер је утврђено да изазива озбиљне здравствене проблеме код деце и да лоше утиче на мозак, као и на органе за репродукцију.
Код нас је забрањен 2021. године са могућношћу коришћења наредних неколико месеци од забране тако да не би требало да га има у слободној продаји. То је наравно, посао за тржишну и пољопривредну инспекцију, што дакле значи да су оне заказале чим спорних пестицида и даље има у употреби.
Што се тиче воћа, чињеница је да се одређене врсте воћа, нарочито јабуке, третирају пестицидима и прскају и до 30 пута годишње да би одржале род, да би били већи приноси и да би се плод дуже одржао. У пољопривреди у Србији, користи се и креозан, инсектицид који је такође забрањен у ЕУ. Вероватно сте и чули за исти због бројних случајева тровања птица или тровања кућних љубимаца и паса луталица по градовима и селима. Неки су се и обраћали МУП-у око случајева препродаје ових отрова на интернету, међутим, полиција каже да то није у њиховој надлежности.
Да ли је млеко које пијемо безбедно?
Када се говори о млеку, које такође често извозимо на страна тржишта, а на домаћем смо се суочили и са несташицом – сетимо се чувене афере афлатоксин из 2013. године кад је дозвољена количина AFM1 у сировом млеку била подигнута и на 10x од дозвољене границе у односу на ЕУ. Афлатоксин, тада нађен у млеку био је чак и до 200 пута већи од дозвољене границе. Тренутно је у Србији дозвољена вредност афлатоксина у млеку 0,25, док је у ЕУ 0,05.
Да појаснимо, и афлатоксин као састојак једне врсте плесни, има везе са исхраном и зависи од хране, коју краве уносе, дакле у случају да крава уноси храну (житарице, концентрате, силажу) која је хемијски третирана и прскана, будући да је крава биљојед, формирају се недозвољене дозе афлатоксина. Наравно, афлатоксина увек има али су количине те које одређују је ли то млеко погодно за људску употребу.
Колико је безбедно месо које једемо?
Ако говоримо о месу, током 2023. године због афричке куге убијено је око 30.000 свиња што је прилично утицало на постојећи сточни фонд и на цену меса у Србији. Од некадашњег великог извозника меса, спали смо на то да увозимо месо. Килограм свињског меса иде и до 800 динара.
Знамо ли са сигурношћу какво је то месо и ко врши провере квалитета меса, млека и производа биљног и животињског порекла? Ко утврђује у некој великој индустрији меса који је проценат меса у паштети или месном намазу и какво је месо стављено у један у последње време извикани паризер?
По важећем Правилнику о квалитету и другим захтевима за производе од меса, који можете наћи на сајту Министарства пољопривреде, у члану 73 стоји да у паризер не сме ићи мање од 10 посто протеина меса. Дакле, ако купите паризер купујете замену за со, воду, везивно и масно ткиво, адитиве, зачине и 10 посто протеина меса. Да ли вама то делује здраво?
Ко се у Србији бави контролом намирница?
Имамо свакако и Заводе за јавно здравље у више великих градова у Србији, као и Националну лабораторију за безбедност хране. Међутим, када се ради о Националној лабораторији за безбедност хране, ова установа је од дана свог оснивања па до данас више пута била отварана и кретала са радом, да би на крају тек 2018. године била акредитована и тад је то било званично.
У њу су уложене милионске донације ЕУ и Србије, па су ваљда зато и очекивања велика. Каква је истина на терену?
Оно што можете видети кад кренете да истражујете ради ли или не Национална лабораторија за безбедност хране, у оквиру Дирекције за националне референтне лабораторије, јесте да ћете наћи мноштво различитих информација – кад је иста почела са радом од 2009. године, 2018. или 2021. године.
Такође ћете наићи и на податак да ће ова установа од ове године наплаћивати процену узорака млека и то да је на челу дирекције као директор др Ненад Доловац, некадашњи саветник министра пољопривреде, а садашњи, како стоји на сајту Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде, шеф кабинета овог министарства.
Овде ћемо се подсетити и закона Републике Србије, по коме функционер може да врши само једну јавну функцију и тога да је заиста тешко са свиме што рад у једној таквој дирекцији доноси обављати две.
Како стоје ствари са независним лабораторијама за безбедност хране?
Некадашњи министар пољопривреде Недимовић је приликом једног од отварања Националне лабораторије изјавио да ће она контролисати и све приватне лабораторије и њихову контролу квалитета.
Дакле, у случају да нека приватна лабораторија утврди да узорак млека или меса неке индустрије меса или млека, која припада неком великом произвођачу није добар Национална лабораторија би то могла да поништи и да приватну лабораторију прогласи некомпетентном.
Сложићете се да овакав сценарио није немогућ после свега са чиме се суочавамо. По Закону о безбедности хране они који одлучују о томе је ли нешто безбедно за људску употребу су: Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде, Министарство здравља и лабораторије. У складу са тим потребно је да постоји моменат независности кад се ради о свакој од ових категорија.
Зашто је битно да очувамо независне контролне организације и домаће произвођаче хране?
У држави Србији и бившој Југославији постојао је Југоинспект – најстарија и највећа независна контролна организација у Србији и региону, основана 1949. године.
Сем тога, ово је и акционарско друштво, које је у већинском власништву државе и које држава жели да приватизује. Као што је то случај са бројним јавним предузећима и добрима, које покушавају да приватизују, била би озбиљна катастрофа по све нас ако један део или цела независна контролна организација хране падне у погрешне руке.
Задруге и бивши комбинати су у рукама тајкуна и странаца
Ми већ сада имамо случајеве да су у рукама странаца или тајкуна задруге, бивши комбинати, млинови. Узмимо случај Пољопривредног комбината Београд, који је постојао још од 1945. године. Овај пољопривредни гигант је током периода од 2012. године па на овамо почео да бележи енормне губитке па је приватизован и продат Ал Дахри из Абу Дабија.
Ал Дахра је ПКБ заједно са више од 17.677 хектара пољопривредног земљишта, ланцем супермаркета Пекабета, Имлеком и Фрикомом купила за 105 милиона евра, док је процењена вредност компаније била око 303 милиона, што ће рећи три пута мање.
Услови за приватизацију су били такви да је само један понуђач одговарао, па је он и купио. Да је продато само земљиште или само фирме, говорили бисмо о далеко већим цифрама.
Имлек, Млекара Суботица, Бамби, Књаз Милош су сви заједно као део Danube Foods групе продати Мид Еуропа партнерс фонду са седиштем у Лондону. Фриком такође припада некоме чије је седиште у Уједињеном Краљевству.
Шта је са нашим млиновима и пекарама?
Један од познатијих београдских ланаца пекара „Хлеб и кифле“ о ком се толико спекулисало је судећи по сајту Companywall, у власништву хрватског ланца пекара Млинар, над којом има власништво Сее Bakery из Луксембурга.
Ко контролише производне ланце, који више нису у власништву српских држављана већ искључиво странаца и како страна правна лица тако лако купују домаће ланце и домаће пољопривредно земљиште?
Заправо, ту је врло згодна она зачкољица да ако држава Србија нема потписан споразум о билатерарној сарадњи мора посебан захтев да се пише али ако такво што постоји много је лакше, наравно уз додатне доплатне таксе.
После свих субвенција које је председник државе поделио и свих фирми, које су се након потрошених средстава затвориле а радници отишли на улицу, остаје да се питамо у чијим су рукама наше резерве хране и пољопривредног земљишта.
Какву храну извозимо?
Најдрагоценије резерве, које Србија поседује су резерве здраве хране, коју смо и имали и извозили врло успешно. Међутим, у последњих десетак година, донети су закони који су врло благонаклони према свима онима који закон крше па самим тим и народ Србије једе јабуке, које су пуне пестицида, чипс који садржи недозвољене материје или извози шљиве пуне хлорпирифоса.
Потребно је повратити поверење у произвођаче здраве хране, јер нису наше резерве минерала и метала по цену уништења здраве средине, вредније од здраве хране.
Шта увозимо од и каквог квалитета је та храна?
Увезли смо свињско месо у вредности од 18 милиона евра. Увозимо млечне производе док пољопривредни произвођачи просипају млеко, а наше млекаре их извозе. Како је могуће да ако наше млеко има недозвољену вредност афлатоксина у односу на ЕУ, такво млеко није враћено, а ако је контролисано овде та вредност се појављује?
Да ли ми имамо различите производе за домаће и страно тржиште и контролише ли то неко? То би свакако била делатност Националне лабораторије за безбедност хране и тржишних инспекција, али се чини да се они више баве малим него великим произвођачима и предузећима.
