Шта ако можемо искористити вештачку интелигенцију (AI) за обогаћивање биотехнологије, образовања и религије? И које би могле бити етичке последице за наше заједнице или цркве? Ова питања постављена су на панел дискусији коју је организовао Хафингтон Екуменски институт на Хеленском колеџу Свети Крст, у фебруару 2024. године, истражујући новонастали свет АИ-а из теолошке перспективе и у духу друштвеног етоса Цркве. Научници у генетици и геномици свакако би требали размишљати о таквим питањима, заједно са теолозима, рачунарима, друштвеним научницима и биоетичарима.
Ослањајући се на документ „За живот света: према друштвеном етосу православне цркве“ (у даљем тексту ФЛОЊ), осећам потребу да даље истражим како мисли и теме из овог документа, као и цитати попут горњег, могу бити значајни, уз етички приступ AI-у: „Жеља за научним знањем долази из истог извора као и вера која тежи да све дубље уђе у мистерију Бога.“ (Параграф 71) ФЛОЊ нас подсећа да, у друштвеном етосу православне цркве, као заједнице верника, „морамо остати стално свесни чак и значајнијих дешавања у другим или повезаним областима истраживања, као што су нови алгоритми за вештачку интелигенцију или нове технике генетског уређивања.“ (Параграф 70) ФЛОЊ такође напомиње: „Наша ера је доба све бржег технолошког развоја; моћ човечанства данас да трансформише физичку стварност, и то и за добро и за зло, је неупоредива у људској историји, и представља и опасност и одговорност.“ (Параграф 68)
АИ црпи из сваке димензије космичке егзистенције и усваја податке и обуке у својим алгоритмима које људи одлуче да користе или уграђују у њих, са свим свесним или несвесним пристрасностима које доносе. Уосталом, праведно, без пристрасности, легитимно и неопходно научно истраживање је заиста део онога што ФЛОЊ описује као „мисију хришћанина да преобликује свет у светлу Божијег краљевства.“ У овом контексту, АИ и његов напредак „сеже до целог стварања, до целог живота, до сваке димензије космичке егзистенције.“ (Параграф 69)
Али како то тачно функционише? И како то изгледа у једноставном језику? Имплементацијом програма за AI-генерисане језичке моделе познате као ГПТ-3, као и дизајна слика генерисаног AI-јем под називом ДАЛЛ-Е 2, професор Константинос Даскалакис са МИТ-а, главни говорник на панелу Хуффингтон института, представио је неколико примера његових могућности, од којих су многи били изванредни, иако са ограничењима. На пример, иако је ДАЛЛ-Е 2 био веома ефикасан у производњи бројних верзија утисака Ендија Ворхола „у свемиру“, било је интригантно сазнати да претходни програм (ГПТ-3) и његова технологија остају неефикасни у планирању чак и најједноставнијег стратешког маневра игре „камен, папир, маказе“!
Професор Даскалактис покушао је да објасни на једноставном језику све механизме и сложену архитектуру коју АИ, њени алгоритми и ЛЛМ-ови (велики језички модели) користе како би радили оно за шта су програмирани у служби човечанства. Међутим, ови механизми нису ни дизајнирани ни предодређени да служе човечанству или чак себи самима. У том смислу, професор Даскалактис је јасно закључио да је АИ тренутно много мање претња или забринутост него, на пример, климатске промене, и да смо сви позвани да препознамо та ограничења ако желимо да сачувамо наду да ћемо видети шта ће AI моћи да учини у наредној генерацији. Једно од питања која су се разматрала на панелу било је да ли је човечанство заиста спремно за ова ограничења. Да цитирам ФЛОУ: „Да ли би хришћани требали да се радују напретку свих наука, [радосно] учећи од њих и промовишући научно образовање?“ (Параграф 71)
Професор Гејл Волоšак са Норсвестерн универзитета, један од чланова патријаралне комисије која је саставила ФЛОУ, говорио је о разлици између AI и машинског учења (МЛ), објашњавајући како AI користи рачунаре и машине да опонаша способности решавања проблема и доношења одлука људског ума, док МЛ користи велике податке како би побољшао начин на који машине уче.
Архон Тево Николакіс, главни информациони службеник Грчке православне архиепископије Америке, говорио је о својим првим сећањима на „нове технологије“, у време када је факс први пут уведен у Чикагу. Такође је описао инфраструктуру Грчке православне архиепископије, истичући технолошки напредак и коришћење АИ као и других иновација које предводи у светлу њихових пастирских импликација и имплементације. Нагласио је да је теозис циљ свих хришћана и свих хришћанских иницијатива. У том погледу, његове речи су се уклопиле у друштвени етос Цркве како је то наведено у ФЛОУ: „Сваког таквог развоја доноси бројне корисне могућности… Ипак, ове исте технологије стварају нове прилике за злоћудну злоупотребу или ненамерно штетне употребе. Данас су разлике између стварности и фантазије, између чињеница и мишљења, између вести и идеолошки мотивисане пропаганде, и између истине и лажи постале све нејасније и флуидније.“ (Параграф 70)
У потрази за „веритасом“, мотом моје институције на Харварду, увео сам битну биоетичку перспективу за разматрање унутар АИ, али и у научним истраживањима уопште—наиме, социјалну правду као водича у биоетици шире. Понудио сам упоређивање између страшних и малефичних понашања која се често почињу у име науке и јавног здравља (као претходника пристрасности у АИ) и како оно што смо научили да радимо на користан начин да избегнемо штету (како је област биоетике настала шездесетих и седамдесетих година) може помоћи у искоришћавању јединствене прилике АИ како би га учинили праведнијим и кориснијим за опште добро. Крајњи циљ (телос) требало би да буде елиминација предрасуда и неправде, као и малефичног понашања и погрешног размишљања које је раније перпетирано науком. Другим речима, коначни циљ би био укључити све без дискриминације приликом дизајнирања нових технологија, укључити све не као ‘објекте’ већ као чланове једне људске породице, позивајући све за сто дијалога о томе шта је етички и морално прикладно за све док напредујемо у науци. Крајњи циљ је омогућити свима—стварно, реално и значајно—да остваре своје „људско право на науку“, како је то наведено у УНДХР (Универзална декларација о људским правима Уједињених нација из 1948. године) у члану 27: „Сви имају право слободно да учествују у културном животу заједнице, да уживају у уметности и да деле научни напредак и његове користи.“