Краљ Никола Петровић можда је најчешћа жртва покушаја реинтерпретације историје на Балкану последњих деценија. У пре пар година објављеној биографији краља Николе под насловом „Краљ Никола – цар јунака“, аутор Душан Бабац дао је преглед живота црногорског краља, као и оно што су о њему рекли савременици.
Након неколико година проучавања живота краља Николе, Бабчев закључак је, како каже, да су сукоби са краљевским кућама из Србије вођени не око тога ко је Србин, а ко не, већ ко је већи Србин и која ће држава, Србија или Црна Гора, бити Пијемонт српства.
„С друге стране, рекао бих да је Никола имао комплекс више вредности у односу на обе нововековне династије у Србији. Сматрао је да су и они скоројевићи. Да су до јуче били свињарски трговци које су одједном постале народне династије. Он је себе упоређивао са светородном династијом Немањића јер су и Петровићи у свом низу имали једног свеца – светог Петра Цетињског“, наводи Бабац.
Петровићи су имали дужу владарску традицију од Обреновића и Карађорђевића. Уз то имали су свеца у породици. И те аргументе користио је Никола како би нагласио своје првенство као претендента на ујединитељску улогу у српству. Међутим, мала територија, малобројно становништво, неповољан географски положај и економска неразвијеност, нису Николи ишли у прилог.
Владавина
Када се сагледа шездесетогодишња владавина књаза и краља Николе Петровића Његоша, можемо констатовати да се Црна Гора од патријархалног друштва, почела преображавати у модернију државу, а различите области уклопљене у целину полако, али сигурно давале су обрисе нове црногорске државе, која ће од 1878. године добити пуну међународну независност. Са свега 19 година, без великог искуства и завршеног потпуног школовања, Никола Петровић је наследио свог стрица књаза Данила, али и његове противнике. Суштински савладар је све до 1867. године био његов отац велики војвода Мирко, који је својим ауторитетом, и чврстом руком, завршавао дело књаза Данила – покоравање завађених племена која су била препрека формирању складније државе.
На почетку владавине, вођен је рат са Турском 1862. који је по својим последицама био веома важан. Црна Гора је почела да врши озбиљније припреме за будуће сукобе. Краљ Никола током своје владавине није написао, нити саставио национални и државни програм. Ипак, Црна Гора је све време водила живу националну политику која је била усмерена на ослобађање некадашњих српских територија, на првом месту у Херцеговини и Васојевићима, а потом и у Метохији.
Он је врло често истицао да Црна Гора мора да ослободи своју дедовину – делове доње Зете, Херцеговине и Старе Србије, уз евентуални излазак на Јадранско море, што је свакако био циљ његове спољнополитичке акције. Углед који је Црна Гора имала код Срба, давао му је за право да током времена све јаче истиче своје претензије на околне крајеве и шири утицај своје државе. Политички и национално он је у својој идеологији и тумачењу историјског права, посегао и за Призреном и Пећи, као средиштима некадашње српске средњовековне државе. У том погледу треба тумачити и стихове знамените песме/химне Онамо, ʼнамо коју је лично написао, али и многих других песама, као и говора које је одржао и прокламација које је објавио.
Инсистирао на томе да је Црна Гора класична српска земља
Краљ Никола је дуго инсистирао на заслугама које је Црна Гора имала за Србе и Српство, истичући да је она класична српска земља, најчистији део Српства, па је стога Цетињу требала да припадне водећа улога у процесу стварања будуће државе. Иако је у време кнеза Михаила био спреман, да уступи и одрекне се престола у тој новој држави, убиством кнеза Србије мењају се и његови планови.
Споразум који су потписали кнез Михаило и књаз Никола, реално није почивао на искрености црногорског владара. Ојачао је углед Црне Горе, а пошто Михаило није имао деце могао се евентуално и надати престолу. Краљ Никола никада није престајао да води реалполитику, која је често знала да запостави све остале интересе осим династичких. Од 1868. до 1903, он ће бити један од главних ослонаца политике Русије на Балкану, што ће знатно ојачати његов углед код Срба, али и позиције династије Петровић Његош на рачун Србије и Обреновића. Мајским превратом, доласком Карађорђевића, слабљењем подршке Русије у односу на Србију, долазиће до промена и у политици Николе Петровића.
У Великој источној кризи и балканским ратовима Црна Гора је задобила знатна територијална проширења. Краљ Никола је од почетка подржавао устанике у Херцеговини и Васојевићима 1875–1876. у националном погледу, али и у погледу решавања аграрног питања. У том погледу мора се истаћи и његов специфичан, благонаклон однос према муслиманима, које је тада у ратним условима, а и касније у миру покушавао да задобије за своје политичке савезнике. У балканским ратовима, поново се показало да се за национално уједињење мора још пуно тога урадити.
Неиспуњена очекивања и крај
Иако је Црна Гора задобила 5000 км2, није испуњена политичка идеја краља Николе да се задобије Призрен, а ни Скадар који је био ратни циљ током 1912/1913. Албанска држава формирана новембра 1912. године значила је и крај реалних могућности остварења историјског права Црне Горе, када су у питању крајеви северне Албаније и Скадар. Скадарска Малесија, која је гравитирала Црној Гори, остала је ван њеног опсега. Преговори о заједничкој држави 1913/1914. године нису донели коначно решење које се тражило кроз мукотрпне преоговоре.
Почетак Првог светског рата донео је напоре, како је дефинисао краљ Никола, за ослобођење Српства и Југословенства. Војни слом Црне Горе 1916, те абдикација краља Николе довели су 1918. године до стварања југословенске државе, без реалног утицаја Цетиња. Династија Петровић, сама међусобно подељена, није више била у прилици да кључно утиче на догађаје у Црној Гори, те се у том погледу морају тумачити и одлуке Подгоричке скупштине. Иако 1916–1918. није прекидао односе са Србијом, краљ Никола је закаснио у погледу договора око будуће државе, пошто је неколико година раније исте разговоре и сам вешто саботирао. Божићна побуна била је његов последњи покушај да се врати на политичку сцену, али у томе није успео.
Умро је 21. марта 1921. у вили Лизерон у Кап Антибу на француско-италијанској граници. Сахрањен је у руској капели у Сан Рему. Покушаји његових наследника да се активније укључе у догађаје у Југославији су пропали. Са својом супругом краљицом Миленом поново је сахрањен на Цетињу у Ћипурској цркви, 1989. године.
